70 – 70 godina Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu

Tokom trajanja izložbe 70 – 70 godina Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu, posvećene obeležavanju sedamdeset godina od osnivanja Muzeja, planiran je u okviru Pratećeg programa poseban Događaj – koncept u okviru koncepta – prezentacija dizajnera nedelje i predmeta nedelje na vebsajtu Muzeja i na izložbi.

Anastas Jovanović (1817-1899)

Po obimu i kvalitetu umetničkog rada i interesovanja, i inovativnom delovanju na više polja vizuelne kulture i umetnosti, Anastas Jovanović (1817–1899) predstavlja izuzetnu ličnost srpske kulture XIX veka. U okvirima srpske umetnosti XIX veka, Jovanović je ostvario pionirsku delatnost u nekoliko oblasti vizuelnog izražavanja koje pripadaju domenu primenjene umetnosti i dizajna. Pored fotografije i litografije, kojima pripada najobimniji i najznačajniji segment njegovog umetničkog opusa, pionirski karakter ima i Jovanovićeva delatnost na izradi nacrta za dekorativne predmete namenjene sakralnoj i profanoj upotrebi. Najobimnija kolekcija takvih nacrta, koji se mogu smatrati prvim i jedinstvenim dizajnerskim rešenjima u okvirima srpske umetnosti XIX veka, danas se čuva u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu.

Delatnost Anastasa Jovanovića na izradi nacrta za upotrebne predmete utemeljena je na primerima i praksi savremene evropske umetnosti. Formativni okvir za ovu aktivnost Jovanoviću je pružilo njegovo dugogodišnje prisustvo u prestonici Austrijskog carstva. Pravci njenog razvoja oblikovani su tokom školovanja na Likovnoj akademiji, čiji je nastavni program podsticao povezivanje umetnosti sa industrijom i trgovinom, i usmereni kroz Jovanovićevo aktivno učešće u umetničkom i kulturnom životu Beča, kao i kroz upoznavanje sa tokovima evropske umetnosti, prilikom kraćih putovanja po Evropi.

Nacrti su datovani u široki vremenski period Jovanovićevog života i rada u Beču, od završetka Akademije 1846. godine do povratka u Beograd 1858. godine i vezuju se za delovanje njegove umetničke radionice u ovom gradu. Pored nacrta za stoni pribor, koji su najbrojniji, u grupu nacrta za predmete profane namene spadaju i nacrti za različite elemente uređenja i dekoracije enterijera, kao i za odevne predmete. Grupa nacrta za predmete namenjene sakralnoj upotrebi je manja i čine je nacrti za bogoslužbene predmete i za delove svešteničke odežde. Svi nacrti izvedeni su vešto i precizno, u duhu aktuelnih stilskih koncepcija u austrijskom i srednjoevropskom umetničkom zanatstvu sredine XIX veka.

Iako predmeti izvedeni po Jovanovićevim nacrtima nisu sačuvani, njihova struktura upućuje na identitet mogućih poručilaca. Prema načinu obrade, primenjenim stilskim elementima i materijalu u kome je trebalo da budu izrađeni, predmeti na Jovanovićevim nacrtima pripadaju istom tipu luksuznih objekata inostrane provenijencije koji su putem porudžbina i uvoza stizali u Srbiju tokom XIX veka. Ovakvi predmeti bili su namenjeni sasvim određenom krugu konzumenata, iz redova gradskog stanovništva, i služili su opremanju njihovih privatnih prostora. Pored primarno upotrebne funkcije, artificirani predmeti služili su estetizaciji svakodnevnog života i uobičajenih rituala, u duhu prosvetiteljskih ideala, prisutnih i u srpskoj kulturi XIX veka.

Petar Karl Faberže (Peter Carl Fabergé, Sankt Peterburg, 1846 – Lozana 1920)

Ime Karla Faberžea, poznatog ruskog juvelira i naslednika porodičnog zlatarsko-juvelirskog zanata, vezuje se za godine apsolutnog uzleta i uspeha firme Faberže u XIX veku.

Bio je najstariji sin Gustava Faberžea, potomska francuskih hugenota, koji po dolasku u Sankt Peterburg otvara zlatarsku radnju 1842. godine. Šezdesetih godina XIX veka, Karl Faberže dovršava svoje zanatsko usavršavanje po Evropi i vraća se u Rusiju kako bi preuzeo očevu firmu. U početku su se bavili isključivo izradom juvelirskih predmeta. Karl Faberže postaje procenitelj i restaurator nakita iz carske kolekcije. Svojim predanim radom i originalnim komadima nakita trajno je privukao pažnju ruske carske porodice Romanovih, te od 1885. godine postaje zvanični dobavljač, a nešto kasnije i carski juvelir ruskog dvora.

Danas se ime Faberže najčešće povezuje sa kolekcijom skupocenih uskršnjih jaja. Kao simbol vaskrsenja, minijaturna jaja u formi privezaka su u ruskoj pravoslavnoj tradiciji predstavljala poklon koji se darivao za Uskrs. Inspirisana ovom tradicijom, radionica Karla Faberžea kreira prvo u nizu juvelirskih remek-dela u obliku uskršnjeg jaja za cara Aleksandra III koji ga na Uskrs 1885. godine poklanja svojoj supruzi Mariji Fjodorovnoj. Običaj darivanja luksuznih uskršnjih jaja svake godine nastavio je i njegov sin Nikolaj II, sve do 1916. godine.

Od 1887. godine radionica Faberže počela je i sa izradom većih srebrnih predmeta, stone i upotrebne srebrnine. Otvara se filijala firme u Moskvi, potom i u Odesi, Kijevu, u Londonu (od 1903. do 1905). Nakon Oktobarske revolucije porodica Faberže napušta Rusiju.

U zbirci Muzeja primenjene umetnosti, čuvaju se damski pribor za kosu (MPU, inv. br. 21262) i dekorativna srebrna tabakera, koji su nastali u ovoj radionici (MPU, inv. br. 23003).

Dragutin Inkiostri Medenjak (1866–1942)

Dragutin Inkiostri Medenjak, pionir jugoslovenskog dizajna, bavio se slikarstvom, fotografijom, scenografijom, kostimografijom, dizajnom nameštaja i enterijera, grafičkim dizajnom, teoretičarskim i pedagoškim radom. Rođen je 1866. godine u Splitu kao Karlo Luka Ferdinand Inkiostri (Carlo Luca Ferdinando Inchiostri). U Italiji je pohađao časove umetnosti kod Filadelfa Simija (Filadelfo Simi) i učio fotografski zanat. Zahvaljujući susretu sa milanskim arhitektom i teoretičarem umetnosti Alfredom Melanijem (Alfredo Melani) počeo je da istražuje etnografsko nasleđe jugoslovenskih naroda u cilju stvaranja nacionalnog stila. U Beogradu, gde je razvio široku teorijsku i umetničku aktivnost, boravio je sa prekidima od 1905. do 1942. godine. Putujući po balkanskim zemljama sakupio je veliku kolekciju narodnih motiva koje je nastojao da inkorporira u savremeni dizajn.

Kombinujući elemente narodne umetnosti i aktuelnog ar nuvoa, Inkiostri je dizajnirao celokupan enterijer kuće naučnika i geografa Jovana Cvijića, koja je sagrađena na Kopitarevoj gradini u Beogradu 1905. godine. U kući se danas nalazi Muzej Jovana Cvijića, u kome se mogu videti i delovi originalnog Inkiostrijevog enterijera.

U zbirci Muzeja primenjene umetnosti čuvaju se sto i stolica (MPU, inv. br. 4834 i 22761), delovi garniture za kabinet ministra prosvete, čiji je nacrt Inkiostri uradio spremajući se za Balkansku izložbu u Londonu 1907. godine. Garnitura pokazuje Inkiostrijevu želju za očuvanjem tradicionalnog u obradi drveta, uz istovremeno korišćenje elemenata ar nuvoa. U zbirci je sačuvana i polufotelja iz ranih 1920-ih godina (MPU, inv. br. 22771), tipična za ovaj period u Inkiostrijevom radu, kada je, koristeći dekorativne motive preuzete iz narodne kulture, dizajnirao nameštaj čvrstih, kubičnih formi.

U Muzeju primenjene umetnosti sačuvane su i Inkiostrijeve slike na tekstilu koje slika od 1909. godine, izvodeći zidne panele i paravane. Po izbijanju Prvog balkanskog rata počeo je da slika patriotske alegorije kao što su Orao i gusle (1912) i Sokolovi (1913; MPU, inv. br. 24208 i 9995), dok su u periodu posle Prvog svetskog rata bile veoma tražene njegove slike sa motivom čaplji, kao što je Čaplja II (1928–1932; MPU, inv. br. 9330). Slikajući čaplje, Inkiostri se inspirisao drvorezbarenim motivima sa gusala, makedonskih pisanica, preslica iz Dalmacije, Bosne, Hercegovine i Crne Gore, kao i drugim narodnim motivima.

Slobodan Mašić (Beograd, 1939 – Beograd, 2016)

Slobodan Mašić (1939–2016) bio je jedan od najznačajnijih umetnika koji su tokom proteklih pola veka oblikovali vizuelne komunikacije u Srbiji i Jugoslaviji. Njegova sposobnost da manipuliše grafičkim dizajnom omogućila mu je da analizira sadržaj komunikacije, svodeći je na simboličku suštinu. Bez suvišne likovnosti, on konstruiše površine koje postaju prenosnik značenja sadržine plakata, knjige ili drugih sredstava vizuelnih komunikacija. Veština kojom Mašić apstrahuje simbole i stvara ideograme omogućila mu je da instinktivno koristi ikonične simbole za različite projekte. Njegovi ideogrami označavaju njegovo viđenje lične i društvene slobode, ali i težnju da svedenim elementima opiše temu koju obrađuje.

Tokom 1966. godine, Slobodan Mašić objavljuje nezavisnu knjigu pesama Marije Čudine Pustinja. U knjizi je bila umetnuta grafika Skladište njenog muža Leonida Šejke. Dve godine kasnije, sa Savetom Mašić, Borom Ćosićem, Dragošem Kalajićem i Stefanom Bogdanovićem osniva Studio Structure. Tada izdaje dva autorska izdanja – knjige Sadržaj Bore Ćosića i Krševina Dragoša Kalajića, u kojima nastaje znak Mašićevih Nezavisnih izdanja – četiri uspravne strelice, okrenute u raznim smerovima, koji će često koristiti i kasnije, za druga dizajnerska rešenja. Dizajn unutrašnjih strana Nezavisnih izdanja usko je povezan sa Mašićevom težnjom da se politička ili sociološka misao prenese na zadovoljavajući način. Ohrabrivao je slobodu govora i objavljivao autore koji nisu imali drugde da objave svoje tekstove, pošto je u socijalističkom društvu javna komunikacija bila jednosmerna. Na taj način, on radi za kritičko društveno polje, koje je obogaćeno tim izdanjima. Dizajn dobija autonomiju ako ima društvenu funkciju, jer tek pomoću dizajna lično postaje vidljivo u širem društvenom kontekstu.

Jedan od najznačajnijih opusa vizuelnih komunikacija u tadašnjoj Jugoslaviji Slobodan Mašić pravi za Beogradski internacionalni teatarski festival (BITEF) od 1971. do 1996. godine. Mira Trailović i Jovan Ćirilov pozvali su ga da, od 5. BITEF-a, radi total dizajn – kataloge, plakate, programe predstava, memorandume, ulaznice i koverte. Počev od 9. BITEF-a, Slobodan Mašić najčešće koristi fotografiju kao osnovu dizajna, kojim manipuliše na idejnom nivou, stvarajući novu realnost koja funkcioniše samo u okvirima koje je zamislio autor. Za 10. BITEF koristio je fotografiju svog prijatelja Ivana Pešića, na čije je naočare postavio umnoženi prozirni ideogram. Ovo grafičko rešenje će postati zaštitni znak festivala. Od jedanaestog izdanja BITEF-a, često koristi fotografije delova ljudskog tela, koje rade stalni saradnici Studio Structure, fotografi Vladimir Popović i Branislav Nikolić. Pojedini deo tela, kao detalj u sveukupnom ljudskom organizmu, prikazan je uveličan – preko celokupnog formata plakata.

Ljubinko Jovanović

Ljubinko Jovanović je rođen 1943. godine u Žukovcu kod Knjaževca. Završio je  Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, na Odseku za keramiku, u klasi profesora Ivana Tabakovića. Od 1969. godine počinje da radi u fabrici „Porcelan“ u Zaječaru kao dizajner, a  1973. postaje i rukovodilac Dizajn službe u ovoj fabrici. Magistrirao je 1979. godine, a u Muzeju primenjene umetnosti je  povodom odbrane njegovog magistarskog rada organizovana izložba pod nazivom Porcelan u funkciji rada i odmora.  Izložba je imala za cilj da ukaže na brojne mogućnosti saradnje umetnika sa industrijom kao i afirmaciju dobrog dizajna u našoj sredini. Za dobrodošlicu, na otvaranju izložbe posetiocima, je poklanjana po jedna porcelanska šoljica za kafu sa tanjirićem, koje je dizajnirao Ljubinko Jovanović. Na šoljici je bio napisan tekst „Zahvaljujemo se za posetu izložbi Porcelan u funkciji rada i odmora“ i prikazani logotipovi svih organizacija koje su podržale izložbu i učestvovale u organizaciji ovog događaja: Muzeja primenjene umetnosti iz Beograda, Fabrike porcelana iz Zaječara, Fakulteta primenjenih umetnosti, kao i logo samog autora eksponata, Ljubinka Jovanovića. Izložba je nagrađena godišnjom nagradom ULUPUDS-a kao najznačajniji likovni događaj u oblasti dizajna za 1979. godinu. Ljubinko Jovanović je bio član Grupe 72  koja je osnovana u Zaječaru sa ciljem da okupi likovne i primenjene umetnike i podrži ih. Učestvovao je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Nosilac je više nagrada i priznanja.

Miloš Babić (1904-1968)

Miloš Babić (1904-1968) pripada krugu stvaralaca čiji opus nije bio dovoljno poznat javnosti u vreme kada je nastajao. On je sebe smatrao slikarom, a svoje bavljenje grafičkim dizajnom nužnošću koja mu obezbeđuje egzistenciju. U potonjim decenijama, njegova slikarska dela postala su deo kolekcija Gradskog muzeja u Subotici i Narodnog muzeja u Beogradu, a ostvarenja grafičkog dizajna Muzeja primenjene umetnosti.

Preselivši se 1923. godine iz Subotice u Beograd, Miloš Babić je započeo karijeru u Ateljeu za molersko-farbarske poslove, reklame, firme i dekoracije Futur braće Pavla Bihalija i Oto Bihalji Merina. Iskustva internacionalnog konstruktivizma, kao i poznavanje postulata savremene reklame, s kojima se blisko upoznao radeći u Futuru, bila su odlučujuća za njegovu dizajnersku praksu, kojoj je bio posvećen od kraja dvadesetih godina do početka Drugog svetskog rata. Bavio se uobičajenim vidovima onovremene reklame – plakatima, novinskim i bioskopskim oglasima, reklamnim lecima, grafičkim identitetom firmi i etiketama za različite prozvode. Radnje koje su prodavale automobile, tkanine, odevne predmete, kozmetiku, pića i hranu, najčešće su se oglašavale, tako da su one najbrojnije i među Babićevom klijentelom, koja je pripadala trgovačkoj eliti. Vlasnici bioskopa i industrijalci, takođe, su ga angažovali. Babić je učestvovao na domaćim konkursima za grafička rešenja plakata, kao i na inostranim.

Iako je grafički dizajn smatrao svojom egizistencijalnom nužnošću a ne željenim izborom, Miloš Babić se tim poslom bavio odgovorno, dosledno izbegavajući banalnost. Time se svrstao u respektabilne predstavnike međuratnog beogradskog grafičkog dizajna. Posebnu vrednost imaju njegovi radovi nastali oko 1930. godine kada je, baveći se plakatom, bio najslobodniji da iskaže svoju pripadnost internacionalnom konstruktivizmu.

Vladislav Titelbah (1847-1925)

Vladislav Titelbah (1847-1925), jedan od istaknutijih ličnosti iz umetničkog i kulturnog života Srbije poslednje trećine XIX veka, ilustrator, etnolog i počasni član Srpske kraljevske akademije. Po rođenju Čeh, Titelbah se školovao u Pragu, a najveći deo svog života je proveo u Srbiji. Od 1881. bio je uključen u projekat Srpskog učenog društva na izradi etnografskog atlasa. Njegov ilustratorski rad bio je izuzetno zapažen i nagrađen u okviru reprezentacije Kraljevine Srbije na velikim svetskim izložbama.

Opus Vladislava Titelbaha sadrži preko 9.000 akvarela, crteža, skica i grafika inspirisanih srpskim folklorom, nacionalnim i mitološkim temama. Kao popularni predlošci, te ilustracije su korišćene u dekoraciji predmeta primenjene umetnosti.

U zbirkama Muzeja primenjene umetnosti čuvaju se radovi različitih ateljea i radionica koji su u svojoj ponudi imali predmete ukrašene i ilustrovane prema Titelbahovim predlošcima.

Porcelanski tanjir iz Zbirke keramike, stakla i porcelana, ukrašen je prema Titelbahovim ornamentalnim prikazom iz srednjovekovnih manastira i predstavom Vino pije Kraljeviću Marko. Dekorativni tanjir predstavlja rad Prve srpske radionice za ukrašavanje porcelana i stakla Uroša Čavića iz Velike Kikinde, iz 1904. koja je najveći segment svoje delatnosti zasnivala na nacionalnim motivima inspirisanim pre svega Titelbahovim stvaralaštvom. Tome u prilog je i jedan stakleni bokal sa predstavom Stefana Prvovenčanog iz prve decenije HH veka, čiju dekoraciju majstor Čavić nalazi u istom izvoru.

U istom kontekstu treba posmatrati i Titelbahove crteže po kojima su izvedeni motivi s nacionalnom tematikom u štampanim medijima u Srbiji krajem XIX veka – na prvim serijama razglednica u Srbiji, u izdanju beogradske knjižare Velimira Valožića (od 1895. godine) i u knjizi prof. Vladimira Karića Srbija, opis zemlje naroda i države (Beograd 1887). Primerak knjige, kao i dva primerka razglednica, iz serija štampanih 1897. i 1898. godine, čuvaju se u kolekcijama Zbirke fotografije, primenjene grafike i umetničke opreme knjige.

U vreme srpskog nacionalnog buđenja, Titelbahovo delo je imalo važnu ulogu u kreiranju srpskog nacionalnog identiteta u širim građanskim slojevima u Srbiji. Njegova dela su danas svrstana u prvoklasne izvore za tumačenje srpske vizuelne kulture i umetnosti 19. i početka 20. veka.

Berta Alkalaj r. Štajner (Pančevo, 1874 – ?), ženska modna krojačica

Krajem XIX i početkom XX veka potrošači u Srbiji želeli su da se sa svojim načinom odevanja što više približe evropskim uzorima. Za vizuelnu reprezentaciju imovinskog statusa pojedinca u okviru građanskog kulturnog modela bilo je veoma važno to što je određena osoba sebi mogla da priušti ekskluzivnu odeću, izrađenu specijalno za nju kod vrhunskog majstora.

Zbog toga su dobri majstori, vlasnici opremljenih salona, zapošljavali veliki broj radnika. Radili su samo za imućnije mušterije, a često su odlazili i na usavršavanje u inostranstvo, odakle su donosili znanja o novim dostignućima i metodama. Među ugledne majstore u Beogradu spadala je i ženska modna krojačica  Berta Alkalaj. Bila je udata za beogradskog trgovca tekstilom Josifa Alkalaja, a njen krojački salon nalazio se na Terazijama.

Zahvaljujući popularnosti koju je uživala među „gospođama i gospođicama, naročito iz trgovačkog reda“, Berta Alkalaj se pojavljuje kao sporedni lik u romanu Sretena Stojkovića Na stramputici (1926). Kroz priču o porodici Nikole Mladenovića, imućnog trgovca na veliko platnarskom i pamučnom robom, roman prati društveni život i modu u Beogradu „na tri godine pre Svetskog rata“. U romanu, Nikoline ćerke Nada i Vera šiju kod Berte balske haljine „od finog belog fulara na ružičastoj svilenoj podlozi, s ružičastim mašnama na ramenima i s pozlaćenim treperavim pojasom o kome su, po tadanjoj modi visili nizovi sjajnih ‘perla’“. Po Stojkovićevoj priči, „navala“ kod Berte bila je tolika da se „teško dolazilo na red“, a nositi haljinu koju je ona sašila bila je stvar prestiža u tolikoj meri da su „neke tašte dame dolazile u iskušenje da tvrde, kako im je nova toaleta Bertin posao, mada to ne beše slučaj“.

U zbirci Muzeja primenjene umetnosti sačuvana je svilena venčana haljina bež boje, s detaljima od mašinske čipke, sašivena u krojačkom salonu Berte Alkalaj. Danica Paligorić, ćerka kragujevačkog trgovca Trifuna Paligorića, nosila je ovu haljinu na venčanju sa pešadijskim majorom Nikolom Jorgovanovićem, u Nišu 1911. godine. Osim detaljnih podataka o tome ko je, gde i kada nosio ovu haljinu, njena posebna vrednost za studije mode u Srbiji leži i u činjenici da su uz nju sačuvani i neki od modnih detalja koje je Danica nosila na venčanju: deo nevestinskog venca (MPU, inv. br. 22866), rukavice i cipele, ali i fotografije i druga dokumenta vezana za venčanje Danice i Nikole (pozivnica za venčanje, jelovnik na svadbenom ručku, red igara i dr).