Дама и једнорог / моја прича - изложба Нене Скоко Снежане

Ауторка изложбе: Нена Скоко Снежана

Кустоскиња изложбе: Бојана Поповић

Ауторке текстова: Ивана Поднар и Нена Скоко Снежана

Графичко обликовање каталога, позивнице, плаката: Нена Скоко Снежана

Односи с јавношћу: Милица Цукић

Чланови Савета Салона Музеја примењене уметности: Зоран Блажина, Биљана Вукотић, Слободан Ивков, Слободан Јовановић, Радоња Лепосавић, Љиљана Милетић Абрамовић, Бојана Поповић

Дама и једнорог / моја прича

Љубав, ах та љубав. Овој великој животној и уметничкој теми посвећена је изложба Дама и једнорог / моја прича, Нене Скоко Снежане.

Љубав је била тема и њене магистарске, самосталне изложбе одржане у Музеју примењене уметности 1998. године. Своју љубавну причу са Михаилом „испричала“ је језиком савремене уметности текстила – у форми књиге као уметничког објекта –  и тако на нови начин приступила традиционалном медију таписерије. Експеримент, отвореност за ново, ангажованост и самоиспитивање сталне су карактеристике њеног рада.

Двадесетак година касније, Нена Скоко Снежана нам поново прича о љубави.

Очарана безвременом лепотом шест чувених позносредњовековних таписерија из циклуса Дама и једнорог из париског Музеја Клини, она преиспитује своја љубавна искустава „у кључу“ њихових симболичких значења. Она приказују пет чула – мириса, укуса, слуха, вида и додира, као и Дамину „једину жељу“ – жељу за спознајом љубавне истине.

На основу документарне грађе (сачуваних писама, разгледница, фотографија…) уметница преводи на текстил добијене љубавне поруке и изјаве техникама веза, штампе, тафтовања, ткања, пачворка, ручно рађеног папира, уплитањем биља, изливањем чоколаде… Тако добијене радове она групише по темама у шест просторних инсталација. Пет су посвећене једном од чула – оном које је доминирало у времену љубави, или чежње за љубављу, са конкретном особом.  Шеста инсталација, Моја једина жеља, сублимација је Нениног љубавног искуства. Загрепчанка Ивана Поднар, ауторка текста у каталогу, овако је тумачи:

„Након пет љубавних прича кроз које упознајемо различите протагонисте њезине љубави, коначно се срећемо и са сликом умјетнице. Њезино разоткривање је суптилно оголијевање у којем постепено скида слој по слој свог накита и одјеће, да би у коначници њезин лик и даље остао сакривен иза Даме. Дама је такођер мистична – дјевица која кокетира с митолошким бићем и поиграва се са забрањеним љубавима, у посљедњем призору, одјевена у најфинији брокат, узима или враћа накит у драгуљима опточен сандучић. Симболика је збуњивала стручњаке и нудила различита тумачења, од којих свако за себе тражи упоришта у сложеној композицији. Трансцендеција љубави, одрицање од чулности, одбацивање погледа чезнутљивог једнорога могуће су повезнице с посљедњим сегментом изложбе Нене Скоко, која своје јаство коначно трансцендира у Умјетности – сасвим огољена, претапа се са сликом слике једне од најтајанственијих еуропских таписерија, гдје се бришу границе ауторице и лика, субјекта и објекта, прошлости и садашњости, традиције и сувремености.“

“… То није сан!
То је истина моја, сва моја истина,
вечни закон што смрт побеђује
То је – љубав моја!
То је ризница –
неизмењиви дар теби што још давно је
принесен био …”

Рабиндранат Тагор