Зборник 9 / 2013 (Музеј примењене уметности. Online)

ISSN 2466-460X (Online)

ISSN 0522-8328 (Штампано издање)
PDF штампаног издања (6.7 MB)

Главни и одговорни уредник: мр Љиљана Милетић Абрамовић

Уредник броја: Мила Гајић

Уређивачки одбор:
Зоран Блажина
др Саша Брајовић
Мила Гајић
др Ивана Јевтић
Драгиња Маскарели
мр Љиљана Милетић Абрамовић
Ингрид Хуљев

Секретар редакције броја: Јелена Поповић

Сви текстови у рубрикама Прилози, Полемике, Критике и Прикази се рецензирају.
Листа рецензената:
Проф. Зоран Блажина, Универзитет уметности у Београду, Факултет примењених уметности – Одсек Графички дизајн
Проф. др Саша Брајовић, Универзитет у Београду, Филозофски факултет – Одељење за историју уметности
Мила Гајић, виши кустос, Музеј примењене уметности, Београд
Др Ивана Јевтић, сарадник у настави, Универзитет Коч, Истанбул - Одељење за археологију и историју уметности
Драгиња Маскарели, виши кустос, Музеј примењене уметности, Београд
Mр Љиљана Милетић Абрамовић, музејски саветник, Музеј примењене уметности, Београд
Mр Бојана Поповић, музејски саветник, Музеј примењене уметности, Београд
Проф. др Мирослав Тимотијевић, Универзитет у Београду, Филозофски факултет – Одељење за историју уметности
Проф. Ингрид Хуљев, Универзитет уметности у Београду, Факултет примењених уметности – Одсек Костим

Часопис је индексиран:
Ebsco, KoBSON

Садржај Зборника 9 / 2013 (Музеј примењене уметности. Online)

ДУШАН РАШКОВИЋ
РИМСКЕ ФИБУЛЕ ИЗ АРХЕОЛОШКЕ ЗБИРКЕ НАРОДНОГ МУЗЕЈА У КРУШЕВЦУ
ROMAN FIBULAE FROM THE ARCHAEOLOGICAL COLLECTION OF THE NATIONAL MUSEUM OF KRUŠEVAC
Апстракт:
Налази фибула на локалитетима, који гравитирају подручју територијалне надлежности Народног музеја у Крушевцу, потичу са налазишта насеља која су од успостављања римске власти до рановизантијског периода имала улогу центарâ пољопривредне производње у плодном Поморављу. Налази фибула на локалитетима у најплоднијим деловима моравске долине то најречитије говоре. Реч је о локалитетима „Конопљара“ у селу Читлук и локалитету „Грабак“ у селу Почековина. На траси магистралног друма највеће налазиште је локација римског насеља Praesidium Dasmini, у селу Нови Брачин. У време касне антике повећава се интересовање за балканске провинције. О томе нарочито говоре налази римских крстообразних фибула. Налази указују на присуство војних службеника у овом делу Царства на самом крају антике, у дугој половини IV века. У то време се утврђена насеља подижу само на висинским тачкама. У утврђењима се живот интензивира у периоду Сеобе народа. Најчешћи налази из тог периода јесу рановизантијске фибуле са посувраћеном стопом.
Кључне речи:
„Грабак“ (Почековина), „Конопљара“ (Читлук), Praesidium Dasmini у селу Нови Брачин, фибуле, антика, утврђења, рана Византија
Summary:
The finds of fibulae from archaeological sites supervised by the National Museum of Kruševac originate from the sites of the settlements which were the centers of agricultural production in the fertile region of Pomoravlje between the establishment of Roman government and the Early Byzantine period. The fibulae found at the sites in the most fertile areas of the Morava River valley are the most eloquent witnesses to this development. The sites in question are "Konopljara" in the village of Čitluk and "Grabak" in the village of Počekovina. The largest deposit is the Roman Praesidium Dasmini, discovered in the village of Novi Bračin, lying on the track of the highway. During late antiquity, there was a rising interest in the Balkan provinces, which was also reflected in Roman crossbow fibulae, discovered at these sites. They indicate the presence of military officers in this part of the Empire at the very end of antiquity, during the fourth century A.D. This was also the time when fortified settlements were built, mainly at high points. During the Migration period, the life in these settlements was intensified. The most common finds from this period are Early Byzantine fibulae with the foot bent back to touch the bow and wrapped or tied around it.
БРАНКА ИВАНИЋ
Апстракт:
Анализом ликовних симболичних представа и натписа на два прстена који се чувају у Музеју примењене уметности у Београду и у Народном музеју у Пожаревцу долази се до закључка да су ова два прстена представљала венчано прстење; златни је био намењен младожењи, а прстен од сребра невести.
Кључне речи:
Београд, Јањево, Пожаревац, Вими- нацијум, Херкулов чвор, златни прстен, сребрни прстен, венчани прстен, веридбени прстен, прстен са хералдичком представом, натпис на прстену
Summary:
The paper explores the decoration found on two identical rings, one made of gold and the other made of silver. The rings have profiled, octagonal head featuring a coat of arms consisting of a crest in the form of a wolf, a helmet and an escutcheon with inscribed Latin letter P. The wolf is depicted in profile as a standing half-figure with protruded forepaws. The head of the ring is mounted on a neck and shoulders forming a unity, gradually narrowing into a hoop. The wider part in the middle of the hoop is in the form of the Hercules knot. The hoop is entirely fluted, and stylised branches with blossoms are carved on the prominent parts of three-sided shoulders. The inscription which could be translated ”My dear ring” is engraved around the heraldic feature on the head. Inscribed on both sides of the hoop are modified verses from the Gospel of Luke (1:38) which could be translated: ”I am the Lord's maidservant, may it be with me in accordance with your words!” The Hercules knot and the verses spoken by Holy Mother in the Annunciation suggest that these are wedding rings reflecting the trend supported by the Church: the husband should wear a gold ring and the wife an identical silver one.
АЛИЦИЈА КИЛИЈАЊСКА (ALICJA KILIJAŃSKA)
A COLLECTION OF NUREMBERG GOLDSMITHS' WORK AT THE NATIONAL MUSEUM IN CRACOW
ДЕЛА НИРНБЕРШКИХ ЗЛАТАРА У КОЛЕКЦИЈИ НАРОДНОГ МУЗЕЈА У КРАКОВУ
Abstract:
Nuremberg goldsmithery collection stored and exhibited at the National Museum in Krakow is quite small but diverse and interesting for both visitors of the Museum as well as researchers interested in 17th century European goldsmithery.
The beggining of the goldsmithery collection dates back to the 1880s. The collection was mainly created thanks to the donors with a smaller contribution of deliberate purchases.
Among the most interesting collection items, one can find a tankard produced by a goldsmith Johann Eissler in 1682 with decoration of playing putti and wine tasting bowl, made in the years 1645–1651 in the workshop of a Hans Schauer, whose art heritage is represented only by a few pieces. Other exhibited items include a beaker with a lid – a work of Conrad Kerstner from the years 1670–1673.
An important part of the decorative art collection is the one of Judaica. In this group, there is a Nuremberg goldsmithery exhibit item – the so-called Kiddush cup made by Michael Müllner in the years 1621–1629. In this collection there is also a Hanukkah lamp, which dates back to the middle of the 18th century, and comes from the workshop of Georg Christoph Götz. There are only a few recorded works of the goldsmith around the world.
An interesting addition to the Nuremberg goldsmithery collection is a passion cross from the 18th century, with a protruding base and predella from the beginning of the 16th century. The city's sign of Nuremberg was discovered on the predella under a decorative plaque.
Key words:
Beaker, Goldsmith, Collection, Cracow, National Museum
Резиме:
Колекција дела златара из Нирнберга, представљена у овом раду, која се налази у Одсеку за декоративну уметност и материјалну културу Народног музеја у Кракову, пример је збирке која се лагано развијала током готово читавог XX века. Историја аквизиција предмета и њихов опис омогућавају нам да проценимо стање збирки примењене уметности које се налазе у овом музеју и њихових уметничких квалитета, као и да лоцирамо ове предмете у контексту делâ која репрезентују одређене радионице.
Несумњиво највреднији примери сребрнине из Нирнберга јесу они који долазе из некадашњег Музеја кнежева Чарториских, у власништву Фондације кнежева Чарториских, а који се данас чувају у Народном музеју у Кракову.
Захваљујући бризи о овој збирци у Музеју, дошло се у посед два дела Конрада Керстнера, са две варијанте печата овог златара. Две посуде које су направљене у радионици Зигмунда Бирфројнда, које потичу из збирке сликара Јана Матејкамз, несумњиво су вредни примери нирнбершког златарства.
Међу предметима који се чувају у главној збирци Народног музеја, два до данас сачувана дела јеврејске уметности из радионица Милнера и Геца посебно су вредна пажње, нарочито када се узме у обзир губитак који је ова уметност претрпела током Другог светског рата. Мала предела са представом Страдања Христа, која носи ознаку из раног XVI века, изузетно је дело, без аналогија, и најдрагоценији је пример нирнбершког златарства из колекције овог Музеја.
ИРЕНЕ СЕКО СЕРА (IRENE SECO SERRA)
16th to 18th CENTURY COSTUMES FROM THE COLLECTIONS OF THE COSTUME MUSEUM OF MADRID
КОСТИМ ОД XVI ДО XVIII ВЕКА ИЗ КОЛЕКЦИЈЕ МУЗЕЈА КОСТИМА У МАДРИДУ
Abstract:
This paper introduces 16th to 18th century garments from the collections of the Costume Museum of Madrid through some of the most relevant examples. Although some of the pieces presented here are likely to be of French origin, the most of them are purely Spanish garments. This is particularly true of the earliest pieces, which date from a time when Spain dictated fashions, but also of the interesting 18th century majo outfits. The overview of the collections is preceded by a summarized history of the Museum and complemented by a brief description of the conditions in which our costumes are stored and displayed.
Key words:
16th century costume, 17th century costume, 18th century costume, Spanish dress, Majo outfits
Резиме:
Збирка Музеја костима у Мадриду (Museo del Traje) спаја историјски костим, традиционалне одевне предмете, савремену модну одећу и етнографске предмете. Настала је у другој и трећој деценији XX века, након величанствене изложбе историјског и традиционалног костима одржане у Мадриду 1925. године. Убрзо након тога, нови Музеј костима претворен је у етнографски музеј (Музеј шпанског народа), а све богатијој збирци костима придодати су и етнографски предмети. Због избијања Шпанског грађанског рата, радови су обустављени, па Музеј није отворио своја врата све до 2004. године.
Као и на самом почетку, 1925. године, стална поставка Музеја посвећена је костиму. Организована је хронолошки, почевши од најстаријих одевних предмета – неколико изузетних дублеа, жакета, рукавица и китњастог бонеа, из XVI и XVII века.
Издвојити само неке од преко четири стотине одевних предмета из XVIII века из збирке музеја није нимало лак задатак. Ту су богато украшене хаљине, стотине прслука и жакета украшених финим везом, као и многобројни примери занимљиве раскошне одеће у тзв. „махо“ стилу.
Текстил је осетљив материјал. Ради конзервације, костими у сталној поставци мењају се на сваке две године. Музеј сâм израђује лутке за излагање, направљене по мери. Простор у којем се чувају костими организован је у складу са природом материјала у свакој збирци. Историјски костими се чувају у засебним врећама од бескиселинског памука. Добро очувани одевени предмети окачени су на обложене вешалице, док се предмети који нису најбоље очувани, као и већи одевени предмети, чувају у посебним кутијама или у фиокама.
Многи од костима из збирке могу се видети на интернету. Музеј костима из Мадрида један је од партнера у пројекту Eurepeana Fashion, европском пројекту који има за циљ да обједини онлајн збирке моде из водећих европских институција. За две године, велики део одевних предмета из збирки Музеја костима, од предмета који датирају из далеке прошлости до савремених креација, односно од XVI века па све до данас, биће доступан посредством Europeana Fashion портала.
БИЉАНА ЦРВЕНКОВИЋ
ПРЕДМЕТ МОЋИ И ЖЕЉЕ: порцелан из Севра у Белом двору
THE OBJECTS OF POWER AND DESIRE: The Sevres Porcelain in The White Palace
Апстракт:
Користећи досадашња истраживања и научна достигнућа на пољу изучавања визуелне културе и естетике порцелана, рад представља анализу и покушај новог тумачења сервиса из Краљевске мануфактуре у Севру (Manufacture royale de porcelaine de Sèvres) у оквирима државне политике презентације двора Краљевине Југославије у време кнеза Павла Карађорђевића. Познато је да предмети од порцелана егзистирају као специфично дизајнирана врста објеката у различитим међуљудским односима кроз време. Како би открили механизме који покрећу колекционаре и кориснике таквих предмета модерни научници полазе од фасцинације порцеланом карактеристичне за XVIII век, објашњавајући је као резултат интензивне европске „културне инвестиције“ у том столећу. Та појава се тумачи као историјски, социолошки и културни феномен модерног доба. То је био повод да се разматрају социолошки и чак психолошки процеси на основу којих предмети бивају одабирани, сакупљани или коришћени. Другачији начин интерпретирања јединственог сервиса из уметничке колекције Дворског комплекса, узимајући у обзир време настанка, естетику и визуелне карактеристике, управо представља и циљ рада.
Кључне речи:
Бели двор, гроф од Артоа, државна уметничка збирка Дворског комплекса на Дедињу, кнез Павле Карађорђевић, порцелан, мануфактура у Севру
Summary:
Based on the up to date scholarly research in the field of visual culture and aesthetics of porcelain, this essay represents, at the same time, an analysis and an attempt to interpret the porcelain serving set of Comte d'Artois from Sevres, within the frame of the politics of presentation and collection practices of the Yugoslav court during the fourth decade of the 20th century.
Starting from the various scientific approaches in the research of the 18th -century fascination with porcelain as a specific cultural phenomenon, we attempt to discover the mechanisms that serve as driving forces for collectors and that foster their wish to possess such objects.
In the first part of the essay, we point to the basic facts about the production of porcelain in France, as well as about the formation of the prestigious Royal Manufacture at Sevres, where the serving set of Comte d'Artois was produced. It the second part of the essay we deal with the varied approaches to interpretation of the Early Modern craze for porcelain, mostly delineating its importance in cultural and sociological frames. Special segment is dedicated to creation of this particular serving set, its high artistic production and craftsmanship, as well as to its history. In the essay, we point to the latest scholarly research that shows that the wish to possess and collect porcelain during Early Modern era was directly related to the emphasis on political power. In this sense, we accentuated the research in the field of the Early Modern history of emotions, which points to the introduction of new model of emphasis on political power through the control of emotions, in which porcelain played a prominent role. Although the circumstances were quite different in the time of Prince Pavle, the assumption is that the important motif for the selection of this particular porcelain serving set was the fact that it was created for the Spanish court, at Comte d'Artois' commission. The political and historic circumstances during the Prince's regency point, by all means, to his political presentation in which the important segment was the choice of objects for the state art collection of the White Palace.
БЕРНАР БЕРТО (BERNARD BERTHOD), ГАЕЛ ФАВИЈЕ (GAËL FAVIER)
Апстракт:
Le calice de saint Rémi, conservé au trésor de la cathédrale de Reims et utilisé pour le sacre des rois de France depuis le XIVème siècle jusqu'au sacre de Charles X, en 1827, a beaucoup marqué l'imaginaire français voire européen. Le mouvement «néogothique» a renouvelé le regard des artistes sur les oeuvres médiévales et de nombreux architectes et dessinateurs travaillant pour des orfèvres se sont inspires d'objets liturgiques à haute portée symbolique comme le calice de saint Rémi. L'étude présente l'interprétation de cette oeuvre par des architectes français, en particulier Viollet-le-Duc, et les réalisations par des orfèvres actifs aux XIXème et XXème siècles dans un contexte de lutte de l'Eglise catholique contre l'Etat anticlérical.

Путир светог Ремија, који се чува у ризници катедрале у Ремсу, користио се у обреду крунисања француских краљева од XIV века до крунисања Карла X, 1827. године. Он је оставио дубок траг у свести Француза и Европљана. Неоготика је поново усмерила поглед уметника ка средњевековним делима и многе архитекте и дизајнери који су радили за златаре инспирисали су се литургијским предметима узвишене симболике, као што је путир светог Ремија. У раду се говори о тумачењу овог предмета које су понудиле француске архитекте, а посебно Виоле-ле-Дик, и представљају се дела златара који су активно стварали у XIX и XX веку у контексту борбе између католичке цркве и антиклерикалне државе.
Кључне речи:
Orfèvrerie, Néogothique, Catholicisme, Armand-Calliat, Poussièlgue–Rusand, Saint Remi, Viollet-le-Duc / златарство, неоготика, католичанство, Арман-Калија (Armand-Calliat), Пусиелг–Рисан (Poussièlgue-Russand), свети Реми, Виоле-ле-Дик (Violet-le- Duc)
Summary:
Saint Rémi's chalice, held by the treasury of the cathedral of Reims and used in the coronation of kings of France between the 14th century and Charles X's coronation, in 1827, made a deep impression on French and European people. Due to the fact that it was confused with the Vase of Soissons, it became the mythical object brought into relation with the founding of the Kingdom of the Franks, the first Christian kingdom of the West. This vase was actually a product of a workshop in northern France manufactured during the first half of the 13th century. The Gothic revival turned the eyes of artists towards medieval works and many architects and designers working for silversmiths were inspired by symbolically loaded liturgical objects, such as the chalice of Saint-Rémi, which was one of the most copied models. Since 1848, the publisher Adolphe Napoléon Didron and the architect Viollet-le-Duc presented it as an example of the peak achievements of medieval art in the 13th century. The study presents the reinterpretation of this work by two French silversmiths who were very famous in the 19th and the early 20th centuries: the Parisian Poussièlgue-Rusand and Armand-Calliat of Lyon. The revival of the art inspired by the Middle Ages was a segment of the struggle between the Roman Catholic Church and the state anticlericalism.
СТЕВАН МАРТИНОВИЋ
Апстракт:
У раду се по први пут свеобухватно посматра иконографија трона у контексту његових функционалних значења. Формална сличност са архијерејским престолом и улога проскинитара, обједињене у називу „Богородичин трон“, представљају окосницу разматрања. Најпре засебном, а потом и компаративном анализом оваквих престола, покушали смо да представимо генезу трона и да утврдимо о којој врсти црквеног мобилијара се у овом случају ради.
Кључне речи:
архијерејски трон, Богородичин трон, дуборез, иконографија, проскинитар, трон, црквени мобилијар
Summary:
In the middle of the 19th century, the monks of the Monastery of The Patriarchate of Peć commissioned a throne for the miraculous icon of Virgin Hodegetria. It was made by Dmitar Stanišev, a woodcarver from the village of Tresonča near Debar, and later, in 1863, it was depicted and decorated by masters Konstantin and Ignatije from Veles. During the conservation treatment of this object, there appeared certain portions that were hidden by a piece of board, which was an addition of a later date. This newly-revealed segment was decorated in the painterly fashion and it corresponds to the , appropriate function of the throne as Proskynetarion. Visually, constructively and iconographically, this throne matches the episcopal thrones of the Debar school of arts and crafts. At first, various scholars stated that this was at Episcopal throne, either giving only descriptions of it or only counting it among the monuments belogning to a specific time frame. Nevertheless, when compared to the iconographic characteristics of the Throne of Peć, one comes to the same conclusion. The Christological, i.e. arhieiron program, is present in all the elements of this throne. Lions and steps appearing on its base are the first, conspicuous, features of an episcopal throne. Eagles, snakes, or Evangelists in the upper zones are also signs that add to the recognition of an episcopal throne. The scene of the Mission of the Apostles, which indubitably points to the Christ the Archpriest who is sending his disciples to spread the God's word, is the ultimate feature that directs toward the stated conclusion. However, the very inscription designates this throne as the Virgin's. Even with the lack of such an inscription, it is clear that the throne of Peć is not of the arhieiron type, since it has neither seat nor the icon of Christ the Archpriest above it. It preserves the miraculous icon of Virgin Hodegetria to be bowed to, so the role of proskynetarion is clearly defined by the relic, that is, by its designated function.
ЈЕЛЕНА ПЕРАЋ
Апстракт:
Једна од области пионирског деловања Анастаса Јовановића на пољу српске уметности и визуелне културе XIX века јесте израда нацрта за извођење и декорацију употребних предмета сакралне и профане намене. Нацрти су настали током уметниковог боравка у Бечу, од 1846. до 1860. године, и у великој мери су рађени под стилским утицајима савременог бечког уметничког занатства и средњоевропске примењене уметности. Поручиоци нацрта за сакралне предмете биле су српске православне општине, док се предмети профане намене несумњиво могу везати за припаднике грађанског сталежа. У раду је акценат стављен на мотиве настанка и на функцију ових решења; она је симболички одређена категоријом луксуза, којој су предмети изведени по нацртима (чије је постојање извесно) припадали. Делатност Анастаса Јовановића на изради декоративних нацрта разматрана је с аспекта њиховог функционисања на „тржишту симболичних добара“ и интерпретирана у контексту обликовања идентитета њихових поручилаца и конзумената.
Кључне речи:
Анастас Јовановић, грађанско друштво, нацрти за декоративне предмете, идентитет, луксуз
Summary:
One of the areas of the altogether extremely varied artwork of Anastas Jovanović comprised the designs for production and decoration of utility objects, of both sacral and profane use. Beside photography and lithography, this represented an additional field of Jovanović's pioneer activity in Serbian 19th century art and visual culture. Anastas created these designs, which are preserved in several public and private collections today, during his sojourn in Vienna, from 1846 to 1860, and, to a large extent, under stylistic influences that came from the contemporary Viennese arts and crafts and the Central European applied arts. Although there are no preserved documents, we assume, with great deal of certainty, that there existed objects that were created after these designs, and that they were produced in Anastas' studio-workshop in Vienna, which was operational during the 1850s. The assumption is that Anastas made some of the objects for his Viennese maecenas, as well as for the members of the Obrenovic dynasty. It is without doubt that Anastas' workshop in Vienna supplied Serbian orthodox municipalities, while the art objects for the profane purposes were, as a matter of course, meant for a designated circle of consumers, coming from urban strata, and served for decoration and as objects of utility in their private abodes. Judging by their production, the applied stylistic elements and materials of which they were to be made, these objects belong to the same type of luxury objects of international provenance, which used to arrive in Serbia during the 19th century, and that were either ordered or were simply imported goods. Related to a specific social group, i.e. to the members or urban class, the artfully decorated objects of European provenance, or the ones modeled after them, functioned as one of the forms of identification and differentiation this class from other social groups. These objects served to aesthetize the everyday life and common rituals, and this need stands in line with the ideals of the Enlightment that were also present in Serbian culture of the 19th century. As the first and unique designer solutions in Serbian art and visual culture of the 19th century, which have their parallels within the European scope, too, the designs made by Anastas Jovanović for decorative utility objects represent another aspect of his influence practice, although in the realm of visual culture and art, on the formation of Serbian culture of the 19th century as a whole.
ДРАГИЊА МАСКАРЕЛИ
ТРАДИЦИЈА И МОДА: женска обућа из XIX и с почетка XX века у колекцији Музеја примењене уметности у Београду
TRADITION AND FASHION: Women's Footwear in the 19th and the Beginning of the 20th Century from the Collection of The Museum of Applied Art in Belgrade
Апстракт:
Женска обућа из XIX и с почетка XX века чува се у збирци Одсека за текстил и костим Музеја примењене уметности у Београду. Сачувани примерци обуће ношени су у Србији и у региону; они прате процес трансформације одевања грађанске класе на овом простору током XIX века, од традиционалне оријенталне ношње ка европској моди. Међу сачуваним предметима налази се обућа која се носила као део градске ношње (папуче, местве и нануле), као и модна обућа (ципеле и чизме), ношена углавном у свечаним приликама, али и као део свакодневног одевања. Поједини примерци модне обуће носе ознаке европских произвођача, али и познатих београдских модно-галантеријских трговина које су увозиле и продавале луксузне модне предмете.
Кључне речи:
Музеј примењене уметности, обућа XIX века, обућа XX века, Србија, ципеле
Summary:
The Department of Textile and Costume of The Museum of Applied Arts in Belgrade holds a collection of women's footwear from the 19th and the beginning of the 20th century. The preserved footwear items were worn in Serbia and the region and they reflect the process of transformation of the Serbian bourgeoisie clothing from traditional Oriental into European fashion during the 19th century. The items include not only the footwear made by traditional shoemakers worn as a part of urban dress: slippers, mestve and clogs, but also fashion footwear: shoes and boots mainly for special occasions, but worn casually, as well. Flat women's shoes from the first part of the 19th century, walking boots from the turn of the 20th century and evening leather and satin shoes with “Louis heel” from the early 20th century, can be found among preserved fashion footwear items. Some of those from the beginning of the 20th century were made not only by European shoemakers as H. Bauer and Bally, but also famous Belgrade high-end fashion stores importing and selling luxury fashion goods: “Kosta Nikolić i drug“, “Savčić i Nikolić“ and “Lazarević i Stojankić”. Most of the collection items were shown on “Oh, Those Shoes!” exhibition held in the Museum in 2013. Starting March 2015, the entire collection will be accessible on Europeana Fashion portal as a part of the project the Museum of Applied Art is taking part in as one of 22 partners from twelve European countries.
ЗЛАТА ВУКСАНОВИЋ-МАЦУРА
„ПРЕСТОНИЦА КАРАЂОРЂЕВИЋА“: Емил Хопе и Ото Шентал на конкурсу за Генерални план Београда
”ROYAL CAPITAL OF THE KARAĐORĐEVIĆ DYNASTY”: Emil Hoppe and Otto Schönthal for the Master Plan of Belgrade Competition
Апстракт:
Међународни конкурс спроведен од августа 1921. до марта 1922. године као основа за израду Генералног плана Београда, који је усвојен 1923. и одобрен 1924, често се помиње у текстовима који се баве развојем Београда у XX веку. Упркос томе, мало је писано о конкурсним радовима и њиховим ауторима. Томе је допринела и чињеница да највећи део цртежа конкурсних пројеката није сачуван и да су текстуална објашњења претежно написана на француском и немачком језику. Овај чланак приказује један од награђених конкурсних пројеката, који је имао мото „Престоница Карађорђевића“, а чији су аутори били бечки архитекти Емил Хопе (Emil Hoppe, 1876–1957) и Ото Шентал (Otto Schönthal, 1878–1961). У њему се анализирају оригинално текстуално образложење и један до сада скоро непознат цртеж овог пројекта. Кроз анализу Хопеовог и Шенталовог конкурсног рада и приказ професионалног ангажовања ове двојице архитеката у Београду расветљавају се неке од важних непознаница и последичних претпоставки о самом међународном конкурсу, конкурсним пројектима и њиховим ауторима. Користећи заборављене и мало познате изворе из иностраних и домаћих извора, овај чланак доприноси продубљивању знања о урбанистичком и архитектонском развоју међуратног Београда и трасира пут будућим истраживањима у овој области.
Кључне речи:
Београд, историја, међународни урбанистички конкурс, урбанистичко планирање, Генерални план Београда 1923.
Summary:
International competition held between August 1921 and March 1922, fundamental for designing the Master Plan of Belgrade, accepted in 1923 and approved in 1924, has been frequently mentioned in texts on development of Belgrade in the 20th century. However, it has not been written enough about the competition entries and their authors. This is due to the fact that most of the drawings of competition projects have not been preserved and that textual explanations have mostly been written in French or German. This paper describes one of the awarded projects, with a motto “Royal Capital of the Karađorđević Dynasty“, submitted by two architects from Vienna, Emil Hoppe (1876–1957) and Otto Schönthal (1878–1961). It analyses the original textual explanation and almost unknown drawing of their project. Through the analysis of Hoppe's and Schönthal's competition project and the review of the architects' professional engagement in Belgrade, we shed some light on some important unknown facts and consequent assumptions about international competition itself, competition projects and their authors. Consulting forgotten and little known international and Serbian sources, this paper contributes to the better understanding of urban and architectural development of Belgrade between two world wars and paves the way for future research in this field.
ANDREA KLOBUČAR
ZBIRKA ŽENSKE MEĐURATNE ODJEĆE MUZEJA ZA UMJETNOST I OBRT: primjer muzealizacije art déco mode
THE COLLECTION OF FEMALE DRESS FROM THE INTERWAR PERIOD IN MUSEUM OF ARTS AND CRAFTS: Example of Musealisation of Art Déco Fashion
Апстракт:
Muzej za umjetnost i obrt u Zagrebu posjeduje razmjerno bogatu zbirku ženske odjeće i modnog pribora iz vremena između dva svjetska rata. Iako je većina predmeta inozemne provenijencije (Austrija, Italija, Francuska), zastupljen je značajan broj predmeta koji su većinom izrađeni u zagrebačkim krojačkim i postolarskim obrtima. Na izložbi Art Déco i umjetnost u Hrvatskoj između dva rata, održanoj u Muzeju za umjetnost i obrt 2011. godine, bilo je izloženo 58 predmeta iz muzejske zbirke tekstila. Sačuvani predmeti svjedoci su jednog razdoblja u kojem su proživjeli svoj „prvi život“, stekli određeno značenje i dobili svoju povijest. Svoj „drugi život“ započeli su ulaskom u muzejsku zbirku tekstila, gdje su postali dijelom procesa muzealizacije odijevanja/ mode. U kontekstu muzejske zbirke i muzejske komunikacije – izložbe, odjevni predmet dobiva novo značenje i na nov način komunicira s publikom. Na primjeru odjevnih predmeta i modnog pribora iz vremena između dva svjetska rata iz fundusa Muzeja za umjetnost i obrt, te njihovog izlaganja na izložbi Art Déco i umjetnost u Hrvatskoj između dva rata, pokazat će se da li se procesom muzealizacije odijevanja/ mode dobiva stvarna slika o odijevanju određenog vremenskog razdoblja.
Кључне речи:
art déco, odjeća, izložba Art Déco i umjetnost u Hrvatskoj između dva rata, Muzej za umjetnost i obrt, zbirka tekstila
Summary:
Museums of the 21st century as mediators between the history and the present promote the collecting policies aimed at acquisition, research and presentation of clothing with emphasis on its social and cultural import, as well as on changes that occur when pieces of clothing become museum objects. Pieces of clothing live two lives – during the "first one" they used to emanate their owners' messages and thus they played active roles in the eras they belonged to, while in the "second one", which starts with their entrance into a museum collection, they are assigned new roles – they become witnesses of past and they transform from subjects into objects. In the process of museum communication, i.e. at exhibitions, clothing becomes a symbol of past that links visitors to their own bygone while linking them, at the same time, to past of its owner.
Museum of Arts and Crafts possesses a rich collection of clothes and fashion accessories in which the Collection of Art Déco Fashion, with its more than 400 samples of female fashion clothing and fashion accessories, documents all the changes of fashion from the beginning of the 1920s to the end of the 1930s. These objects were acquired mainly during 1960s. The largest number of these objects is of Austrian provenance, created in Vienna, followed by the items created in Croatia, mainly in Zagreb.
The exhibition "Art Déco and Art in Croatia in the Interwar Period" was held in Museum of Arts and Crafts in 2011 with the intention to represent the relations and influences of art déco as style and/or phenomenon on the Croatian art and culture of living during the period between the World Wars. The most of the exhibited pieces of clothing were the ones that were musealised in the Collection of Art Déco Fashion of Museum of Arts and Crafts. They, with their provenance, changes in modeling, and with richness of their materials give the complete picture about rapid changes in fashion design during the period between the Wars. The choice of the pieces of clothing and their contextualization within the thematic whole of the popular culture offered the visitors true image of the phenomenon of art déco as it appeared in the fashion design.
АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ
Апстракт:
Међу највишим и програмски најсложенијим објектима подигнутим у центру Београда између два светска рата, издваја се репрезентативна палата тршћанског Јадранског осигуравајућег друштва (Riunione Adriatica di Sicurtà). Саграђена на углу Обилићевог венца и Чика-Љубине улице од септембра 1929. до априла 1931. године, по пројекту Ивана Белића, већ осам деценија доминира северозападним ободом најзначајнијег београдског трга. Упркос значају, њеном занемаривању је допринело оспоравање ауторства пројектанту који је потписао планове, али и изостанак историографског дефинисања затеченог стилског плашта.
Кључне речи:
Београд, Иван Белић, Мадрид, Палата „Реуниона“
Summary:
The palace of “Riounione Adriatica di Sicurta” (“Adriatic Insurance Society”) from Trieste, better known as “Reuniona” or “Istra” in local jargon, is the most distinguished of all tall, spatially dominant and having a complex layout buildings built in Belgrade city centre between the two World Wars. Built at the corner of Obilićev Venac and Čika-Ljubina Street between September 1929 and April 1931, it has dominated the north-west end of the most important Belgrade square for eight decades, diminishing the visual supremacy of the older independent buildings. Inadequate in size for the free space surrounding the statue of Prince Mihailo, it forever changed the broader compositional hierarchy of the scattered and unfinished urban space by introducing new height relations. Although undoubtedly oversized and lacking stylistic harmony with the older buildings, products of a different, much more conservative time, due to its many attributes “Reuniona” represented an innovative urban phenomenon which changed the visual identity of the greater unity of the scattered square.
Future more extensive research of the architectural genesis of “Reuniona” palace, based on more extensive analysis of its original interior design and structural system, as well as documentation that could be beneficial in shedding some light on the identity of its authors, shall immensely contribute to present, mainly modest and incomplete, conclusions. Apart from the initiative shown by our experts, the participation of historiographers from Croatia and Italy is of a paramount importance for this challenging endeavour.
БИЉАНА ЦРВЕНКОВИЋ, БОЈАНА ПОПОВИЋ