МЕНИ
У срединама које из политичко-идеолошких разлога истичу своју „другост“ у односу на Запад, а таква је и социјалистичка Југославија, мода са фолклорним националним обележјима је једно од средстава за разликовање. Завод за унапређење домаћинства је 1963. основао Национални салон, чији је програм модернизације традиције утицао и на Александра Јоксимовића да се посвети студирању и сакупљању народног стваралаштва. Поводом отварања Националног салона 1965. године, он изводи колекцију надахнуту проучавањем кројева и декоративних мотива зубуна. Она је била велико изненађење и за иностране познаваоце југословенских прилика, који су уочили Јоксимовићев дар којим се издвојио из средине где је „имитација била правило у моди“. Центротеxтил (једно од највећих југословенских увозно-извозних предузећа), у чијем Одељењу за извоз Јоксимовић ради од 1964, почиње да приказује његове колекције у иностранству од 1966. године.
Александар Јоксимовић је марта 1967. године представио своју прву колекцију високе моде, Симониду. Југословенска варијанта високе моде донела је свом творцу велики успех и огроман публицитет. У Јоксимовићу су млади оба пола добили свог модног гуруа и постали део опште модне револуције шездесетих година 20. века, а држава личност која је својим талентом, знањем и стваралачком енегријом могла да од моде створи ново поље међународног потврђивања.
Делатност Александра Јоксимовића посебно је заокупљала пажњу медија и подстицала на осавремењивање новинске презентације моде. Његов рад пратили су и многи фото-репортери, Томислав Петернек, Мома Вучићевић, Никола Девић, Србољуб Вранић, Ратомир Радетић, Владимир Бачлија, Велисав Томовић, Ђорђе Николић, Милан Симић, Душан Д. Арађеловић, Владо Дуић, Иван Балић… Делујући у складу са токовима у савременој модној фотографији, они се сврставају и у пионире и у значајне представнике српске и југословенске модне фотографије. Милена Дравић, једна од најпопуларнијих југословенских глумица и за Јоксимовића „прототип савремене младе Београђанке“, често је седамдесетих година позирала у његовим моделима.
Проклета Јерина, последња Јоксимовићева колекција високе моде, премијерно је представљена 1969. године на изложби југословенске индустрије и уметности у Паризу. Она му је донела признање стручне јавности ове престонице светске моде, а југословенским произвођачима иностране поруџбине. Исто тако, она је охабрила Јоксимовића за експериментисање са кожом, као и за ближу сарадњу са босанским Кожарско-текстилним комбинатом Високо, који ће ускоро израсти у једну од водећих југословенских фабрика. Намењене извозу, његове тематске луксузне претапорте колекције (Вела Нигринова, Емина, Птице, Ана Карењина, Формула 1, Рамона, Мозаик, Марија Танасе и Теорема) доносе велику зараду произвођачу, а њему омогућавају афирмацију сопствених идеја и континуитет у раду, што је ретка појава у југословенском модном систему.
Први модели Александа Јоксимовића могли су 1965. године да се купе, израђени по поруџбини, у Националном салону. Они почињу да се 1969. године производе у бутик серијама, од сто комада и с популарним ценама, али никада са етикетом на којој је Јоксимовићево име. Од 1975. године његов рад се све више усмерава ка домаћем тржишту. Тада настаје колекција Милена Барили, чији су се модели нашли у продаји, у робној кући Центротеxтил, шест месеци након њеног приказивања на сајму Мода у свету. Са следећом колекцијом, Исидора, остварен је и значајан помак, истовремено је приказана на сајму и појавила се у продаји. Те 1976. године отворен је дугоочекивани Центротеxтил-ов бутик, популарно називан Простор Јоксимовић по угледу на чувени париски Простор Пјер Карден.
По налогу новог руководства Центротеxил-а, Александар Јоксимовић 1978. престаје да дизајнира тематске претапорте колекције. Таква одлука била је последица политичко-економског система који је обликован Законом о удруженом раду (донет 1974), који је уназадио југословенску привреду поричући тржишне принципе и економску логику, а појединцима таленат и остварена постигнућа. Од тада Јоксимовић ради сезонске моделе за многобројне фабрике различитог конфекцијског асортимана. Осамдесетих година 20. века он се посвећује дизајнирању колекција од ручне и машинске трикотаже. Задруга Радиност из Краљева запошљава три хиљаде жена које по Јоксимовићевим нацртима ручно плету одевне предмете. Приказани на међународним сајмовима, они посебно у Канади и САД налазе своје купце. То охрабрује Радиност да, у сарадњи са београдском увозно-извозном фирмом Југославија публик, покрене 1986. нову робну марку, Јанхари. Она постаје препознатљива по геометријским мотивима, надахнутим орнаментиком са пиротских ћилима и других фолклорних остварења које Јоксимовић са страшћу проучава и модернизује од почетка своје каријере.
Јоксимовић престаје да ради у Центротеxтил-у 1987. године и у звању слободног уметника наставља каријеру. Међутим, увођењем међународних санкиција Србији 1992. године, окончан је успех робне марке Јанхари на иностраном тржишту, а политичко-економска ситуација у земљи онемогућила је и Јоксимовића да истим темпом настави свој рад. Уследиле су године ненаклоњене и стваралаштву и модној индустрији и Јоксимовић 1995. одлази у пензију. Посебно признање Републике Србије за врхунски допринос националној култури Александар Јоксимовић добија 2007. године.
