Малта бијенале 2024

Ликовна уметност и наслеђе, Српски павиљон

Сликарство и вајарство као медиј који носе идеју потичу од самих почетака препознавања уметничког израза у човеку. Тема концепта изложбе са site-specific карактерoм, два пола (женски и мушки), два основна елемента (вода и земља) и два медија покретног наслеђа (слика и скулптура) спајају се у дијалогу потреба за заштитом специфичности, истовремено наслеђа и савременог стваралаштва. Овај помало романтичан концепт односи се на романтични поглед на идеју о white sea olive groves.

Аутори: Биљана Јотић, кустоскиња/комесарка

Уметници: Ивана Живић/ Ђорђе Станојевић/ Миодраг Роган

СРПСКИ ПАВИЉОН

• Назив павиљона:

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ И НАСЛЕЂЕ: Визуелни дијалог и просторнe комуникацијe

• Име и презиме кустоса:

Биљана Јотић, историчарка уметности, кустоскиња, директорка МПУ, комесарка

• Име и презиме уметника:

Ивана Живић, сликарка

Проф. Ђорђе Станојевић, сликар

Миодраг Роган, вајар

Аутор текста: Биљана Јотић

Визуелни идентитет: Ирина Ивковић

Реализација: Музеј примењене уметности у име Министарства културе Републике Србије

Брошура

Ивана Живић:

Ђорђе Станојевић:

Миодраг Роган

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ И НАСЛЕЂЕ: Визуелни дијалог и просторне комуникације

Иако смо у већини случајева под заштитом сматрали архитектонско пројектовање, непокретно и нематеријално  наслеђе, овај пројекат намеће потребу заштите покретног и материјалног наслеђа и ликовних стваралачких техника. У доба паралелних реалности, физичке и виртуелне перспективе постојања, слика и скулптура представљају материју, тактилну форму која прозлази из човека. Визуелни елементи композиције међусобно комуницирају и делују унутар композиције, носећи у себи концептуалне или просторне основе.

Слика као медиј који носи идеју, визију стварности или фикцију стварности потиче од самих почетака препознавања уметничког израза у човеку. Од пећинских трагова постојања, преко цивилизација старог и новог доба, средњег и новог века, до модерног и савременог доба, слика прати и преживљава ток времена. Са аспекта трајања, слика је оличење медија који нестаје и који  одражава неопходност за заштитом. Та чињеница повезује концепт српског павиљона са генералном темом Бијенала Малта 2024.

Када данас, у време са префиксом „пост”, говоримо о скулптури – тродимензионалној форми уметничког израза – носталгично размишљамо да је обликујемо руком уметника. Још од самих почетака историје и кроз развој цивилизације, скулптура је била неодвојиви део просторних формација – понекад у виду плошности и пластике у спрези са архитектуром, а понекад и самостална. Оно по чему се разликује од осталих облика уметничког изражавања јесте то што укључује простор, нову димензију у којој је концентрисан сензибилитет уметничког израза. Значај материјализације концептуалне основе јесте додатни део вештине уметника, што га чини јединственим пољем изражавања и вештине, уметност и занат.

Покретачка тачка професора и ствараоца Ђорђа Станојевића креће из природе, мајке земље и њених елемената и онога што проистиче из ње, заједно са људским постојањем. Након више година бављења дизајном за медије у светским токовима, одлучио је да се врати основи из које потиче и која га подстиче. Вратио се слици и родном месту, где је покренуо причу о суштинској повезаности природе и уметности. Његова стваралачка специфичност препознаје се у јединственој потреби за исконским. Његов атеље је простор, отворен и неограничен. Он сирову материју на платну, земљу и природне пигменте излаже спољним атмосферским утицајима тог тренутка и тог поднебља, чији трагови постају слика.

Ивана Живић, уметница која годинама трага за напуштеним просторима замкова, кућа, цркава.., преноси их у слику, на платно које пуни водом кроз коју некада пливају женске особе или је празно као исти ти простори, чиме реагује на савремено доба. Идејна основа њених асоцијативних простора и имагинарних „пливачица” директно критикује савремено доба отуђености, не само од природе него и од самих себе. Појачан сензибилитет јавља се кроз директну комуникацију, сугестивно позивајући сваког појединачног посматрача да зарони дубоко у те водене просторе.

Миодраг Мишо Роган, један од уметника препознатљивог карактера, на свом досадашњем стваралачком путу оставља део себе у обликованим формама. Не одустајући ни у једном тренутку од корена мајсторске и занатске технике, он визуелно дефинише просторе специфичног сензибилитета. Чести су примери његовог изражавања који нагиње апстракцији, односно редукцији обликованих форми које су препознатљиве оку и воде у поље новог препознавања, где су мисаони процеси испред видљивог. Поимање скулптуре повезује са човековим простором, било унутрашњим или спољашњим. … „Требало је да схватимо да је трећа димензија веома битна за обликовање нашег бића.”

Кустоски концепт дијалога слике и скулптуре, као и три савремене уметничке специфичности, чврсто повезане са критичким односом према савременом постглобалном духу и новим технологијама које стварају нову стварност, пројекат Ликовна уметност и наслеђе указује на потребу очувања постојећег искуства и традиције, локалног карактера и заната. Два пола (уметница и уметник), два основна елемента (вода и земља), спајају се у једној теми – визуелном и просторном дијалогу који носи поруку о потреби очувања и заштите.

Уметност је простор за комуникацију и овај пројекат указује на то. Термини времена и простора су незавршени. Однос према наслеђу у контексту времена можемо посматрати обострано, у смислу традиције и у смислу нових технологија које носе нову стварност и однос према наслеђу. А када је реч о простору – у смислу повезивања територијалних специфичности и карактеристика, као и глобалне мисли – посматрач постаје сведок, односно корисник простора стварајући сопствена тактилна искуства и доживљаје.

Концепт ове изложбе са Site specific карактером носи поруку о просторном прилагођавању и комуникацији. Уношење специфичности српског наслеђа и савремених аутора са специфичним идентитетом у простор који је карактеристичан за наслеђе Малте јесте тренутак повезивања и комуникације унутар аутентичности. Овај помало романтичан концепт указује на помало романтичан поглед на концепт white sea olive groves.

Биљана Јотић,

историчарка уметности (МА), кустоскиња,

комесарка