Душан Јанковић на балу уметника „Хиљаду и друга ноћ“ у Београду 1923. године

Ауторка изложбе: Бојана Поповић, музејска саветница у Одсеку за савремену примењену уметност МПУ

Графичко обликовање деплијана, плаката и позивнице: Душан Ткаченко

Организатор: Музеј примењене уметности, Београд

Први уметнички бал у Београду, Хиљаду и друга ноћ, одржан је у хотелима Касина и Париз, спојених посебним тунелом, 16. фебруара 1923. године. Удружење пријатеља уметности „Цвијета Зузорић“ га је организовало у намери да део прихода припадне фонду за подизање уметничког павиљона. Ангажовани књижевници, музичари, глумци, балерине и визуелни уметници су овом догађају дали карактер авангардног мултимедијалног спектакла какав пре тога није виђен у Београду. Међу њима је био и млади Душан Јанковић, који је имао таленат да у свој рад аутентично и благовремено транспонује уметничке и интелектуалне идеје које су заокупљале Европу тога времена, као што су негрофилија, џез, кубизам, народна уметност, Оријент, археолошка открића, филм, мода…

За бал Хиљаду и друга ноћ, Јанковић је извео пројекте за опремање ентеријера мале сале Касине, нацрте за плакат, заглавље сатиричног листа Поноћ и цртеже за двадест и шест костима учесника. После скоро једног столећа, ова малопозната ремек-дела српског ар декоа авангардног израза доступна су посетиоцима Музеја примењене уметности.

Душан Јанковић (1896, Ниш – 1950, Београд) је започео студије архитектуре на београдском Техничком факултету (1913), а у Паризу је похађао инжињерско-архитектонску Школу за јавне радове (École des Travaux Publics, 1917–1918) и завршио сликарство у Националној школи декоративних уметности (École Nationale des Arts Décoratifs,1918–1921). Живео је у Паризу (1916–1935) и у Београду (1935–1950).

У Паризу је Јанковић остварио успешну каријеру бавећи се опремом и илустровањем књига, графичким дизајном, обликовањем и декорисањем предмета од порцелана и керамике, опремањем ентеријера и пројектовањем намештаја, текстилом, модом, графиком и архитектуром. Био је сарадник издавачких кућа „Фламарион“ (Flammarion), „Ларус“ (Larousse), „Монд Модерн“ (Monde Moderne), „Карма“ (Kharma), Националне мануфактуре порцелана у Севру (Manufacture nationale de porcelaine de Sèvres) и фабрике порцелана Блош и син(ови) (Bloch et Fils). Модом се бавио радећи за модне куће и у оквиру свог Атељеa уметничке моде „Колет Јанковић“ (La Mode d’Art de l’atelieur Colette Janković, 1926/1927–1931/1932), названом по имену његовe супруге. По Јанковићевим пројектима подигнута је и опремљена вила Филипа де Фажа (Philippe de Fages) у Сен Клуу (Saint Cloud, 1932–1934). Уметник се по доласку у Београд посветио углавном опремању и илустровању књига, радећи у Државној штампарији Краљевине Југославије (1935–1945), издавачком предузећу „Ново поколење“ (1945–1945) и у „Југословенској књизи“ (1948–1950). Био је хонорарни наставник примењене графике и декоративног писма на Академији примењених уметности (1948–1950). Колет (Colette) Јанковић је у своје име и у име свог покојног супруга поклонила збирку од око шест хиљада предмета југословенске народне уметности Музеју човека (Le Musée de l’Homme) у Паризу.