МЕНИ
Тилеке Шварц / Tilleke Schwarz (Холандија)
Исолда Венрој / Isolde Venrooy (Холандија)
Гражина Брилевска/ Grazyna Brylewska (Пољска)
Снежана Скоко / Snezana Skoko (Србија)
Координатор програма:
Мр Милица Цукић, виши кустос, шеф уметничког одељења, Одсек за односе с јавношћу
Тилеке Шварц (Tileke Švarc (Tilleke Schwarz)) из Холандије, користи традиционалне текстилне технике које доводи у везу са савременим темама и методама. Она израђује везене тканине са страсном посвећеношћу као да исписује странице дневника, допуштајуци да токови свести прожму тканину. Свакодневни догађаји из њеног живота преплићу се са новинским насловима и њеним критичким запажањима о савременом окружењу. Тилекин рад подсећа на „сцриббле драwингс“ стил младих уметника у савременој уметности. Оно што чини значајну разлику између ова два приступа је време проведено у изради оваквих радова. Техника коју Тилеке користи је спора што је у супротности са крајњим визуелним ефектом њених радова. Ипак та спорост у изради је од суштинског значаја за идејни садржај њеног рада. Тилеке преиспитује убитачни темпо савременог друштва, преплављеност информацијама и сувереност компјутерске технологије.
У својим радовима, холанђанка, Изолда Венрој (Isolde Venrooy) бави се питањима протока информација и глобалним, непрекидним кретањем људи и робе. Она критикује савремено глобално друштво као и његове импликације на културне и геополитичке историје. У свом раду она најчешће користи новинску хартију и различите штампане материјале као и картонску амбалажу. Исолда користи симболе и знакове који се налазе на тим штампаним материјалима и паковањима. У својим најновијим радовима она прекрива новинске колумне акрилним бојама или ствара слова алфабета користећи пулпу дробљењем новинског папира. Уметница преиспитује прикривене комуникацијске потребе прекривања, ревидирања и манипулације „истином“ у штампи и позива нас да читамо између редова. У њеним радовима, коришћењем једноставних и јасних симбола као сто су слова, откривају се друга значења, која имају текстови у новинама које рециклира.
Гражина Брилевска (Grazyna Brylewska), уметница из Пољске, на суптилан начин критикује савремено друштво. На „тапетама“ које креира употребом мотива аутопортрета, приказана је жена достојанственог лика која безизражајно гледа у посматрача. Репетиција портрета чини да се индивидуалност људског бића губи у сивој, анонимној, беживотној маси. Ови људи испуњавају своје дневне дужности као припадници друштвене машинерије. Гражина штампа аутопортрете на памучним драперијама. Тканина, попут људске коже, раздваја унутрашње и спољно биће. Њени радови са мотивима руже сасвим су другачији. Самим својим изгледом они су лагани и декоративни али ми знамо да руже имају трње. Намера уметнице је да ови радови буду противтежа разочарању њене генерације у постојеће друштвене промене. Са тананом али оштром иронијом она нуди посматрачу ултра-ружичасти излаз из свакодневних тешкоћа.
Снежана Скоко (Snezana Skoko) , уметница из Србије, користи друштвени аспект текстилне традиције као оквир за свој перформанс. Уобичајене вештине „ручних радова“ које су окупљале домаћице и чиниле значајан допринос породичној економији очувале су се кроз историју до данас. У перформансу, група жена (уметница) које је Снежана окупила, пију кафу, „гледају“ судбину и распредају јалове приче, што представља уобичајену друштвену сцену у свакодневном преживљавању. Ауторка користи овај симболишан сценарио да преиспита ситуацију у савременој уметности текстила. У раду „Судбина уметности текстила / шољица кафе“ она критикује, између осталог и уметничке манифестације као што су годишње изложбе и бијенала зато сто фабрикују уметност и постају сцена за каријеристе и ловце на награде. Ритуал пијења кафе и баналног прорицања судбине у Снежанином раду позива на дубље значење радова у уметности текстила и на концепт који би био више у домену савремене проблематике а мање испразан.
Заједно, ове четири уметнице показују изражајни потенцијал који постоји у уметности текстила. Многе важне теме у савременој уметности настају из употребе различитих материјала и техника, које, вец саме по себи имају снажна значења. Текстил као уметничка дисциплина, неодвојив је од начина изражавања који диктира наша унутрашња представа или лично и колективно сећање. Препознатљиве, свакодневне карактеристике текстила заједно са вредностима које су традиционално повезане са материјалима које ове уметнице користе као и различите алузије на тему радова у домаћинству или културних традиција, дају, аутоматски, овим радовима додатни концептуални смисао, што би се тешко остварило коришћењем других материјала и техника.
Сиља Пуранен(Silja Puranen)
Уметник и кустос
Изложбу су помогли:
Секретаријат за културу Скупштине града Београда
Министарство за културу Републике Србије
Фондација Мондриан из Амстердама
