"РЕЧИ И СЛОВА"

Оливера Стојадиновић Типографска писма

08 - 30. септембар 2005.

Koordinator programa: Marijana Petrović Raič, kustos MPU
Једно типографско писмо не може лако да заслужи »ИТЦ« префикс. Избор нових прилога за збирку ИТЦ* писама заснован је на комбинацији естетике и прагматизма. Типографско писмо мора, најпре, да делује покретачки – мора визуелно да привлачи графичког дизајнера. Мора бити и особено – да се издваја из мноштва других писама. Коначно, писмо мора да буде прилагодљиво – да омогући решавање разноликих проблема графичке комуникације. Најбоља типографска писма успешно задовољавају све ове захтеве. Уметнику је релативно лако да нацрта писмо које се издваја од других, али ако оно нема широку примену вредност му се умањује. Ако писмо није привлачно, графички дизајнери га неће користити. Ако писмо има широку примену, али се ни по чему не издваја, дизајнери ће наставити да користе облике које већ имају.

 

Типографска збирка ИТЦ стварана је више од 35 година. Састоји се из писама која служе искључиво за приказивање у увећању и писама која се могу користити у широком распону величина. Прва издања појавила су се у тренутку када је већина уметника, који су се самостално бавили обликовањем типографских писама, напустила овај посао. ИТЦ је настао у доба плагирања типографских облика. У то време за слог се користила фотографска технологија и свако је могао да ископира фонт једноставним репродуковањем оригинала. Ако би неко писмо за фото-слог постало популарно било је скоро сасвим сигурно да ће га други дистрибутери фонтова ископирати и продати под другачијим именом. Узрок пиратерије је лежао у непостојању узајамног лиценцирања типографских писама. Дистрибутери фонтова, било да се радило о великим словоливницама или малим снабдевачима, одбијали су да другима дају лиценце за своја типографска писма. Независни дизајнери типографских писама, и тада као и данас, зависили су од ауторских хонорара који су били надокнада за њихов рад. Суочени са стварношћу у којој је њихов приход од типографских писама био крајње несигуран, почели су да траже друге послове.

Арон Бернс (Аарон Бурнс), један од тројице оснивача ИТЦ-а и спиритус мовенс компаније, шватио је током година да оваква ситуација никоме не погодује – ни дизајнерима типографских писама, нити графичким дизајнерима, корисницима њихових писама. Бернсова идеја је била да ИТЦ подстакне стварање нових типографских писама, исплати уметницима поштен хонорар и – што је најважније – да лиценцу за типографска писма свакој компанији која пристане на једноставне и правичне услове. Бернс је такође знао да мора да обезбеди најбоља типографска писма, ако жели да његов план успе. Већ тада је саставио комисију за рецензију која је требало да одлучује о томе која писма ће ући у ИТЦ колекцију. Различити чланови комисије требало је да поред разлике у гледиштима која се тичу типографских стилова и начина примене, обезбеде и богатство типографског знања и искуства. Временом се број чланова и учесталост састанака комисије мењао, али су циљеви били увек исти: да се ИТЦ колекцији додају привлачна писма изузетних квалитета.

Иако свако ново издање није доносило и финансијски успех, а нека су током година изашла из моде, ИТЦ колекција данас нуди избор најуспешнијих и веома цењених савремених типографских писама.

И поред тога што годишње ИТЦ добија стотине пројеката, само мали број њих буде изабран за колекцију. Комисија за избор типографских писама нема никакву обавезу да одобри било који дизајн и никада нема притисака да се неко ново типографско писмо пусти у оптицај како би се испунили маркетиншки или промотивни планови. Комисија се састаје три до четири пута годишње да прегледа пријављена типографска писма и препоручи она која би требало да се придодају колекцији. Свака пријава се пажљиво разматра а дуготрајне дискусије нису ништа необично. Сваки дизајн се процењује према сопственим вредностима, независно од тога ко је аутор. Пројекти чувених и успешних дизајнера могу бити одбијени једнако као и радови почетника.

Комисија ИТЦ-а први пут је видела нацрте писама Оливере Стојадиновић почетком 2000. године. У новембру исте године њена типографска писма Аспера и Растко уврштена су у ИТЦ колекцију. Годину дана касније следи их Хедера, а 2004 и фамилија Ресавска. Ускоро ће се фамилија Анима такође придружити ИТЦ колекцији. Сва писма Оливере Стојадиновић су, у различитој мери, под утицајем њених калиграфских радова. У Ресавској је овај ефекат суптилно прикривен, док је код Аспере, Хедере и Растка то живо и јасно исказана енергија. Сва њена писма успешно испуњавају ИТЦ-ов захтев да буду привлачна, особена и прилагодљива. Ресавска је лепо и лако читљиво писмо које се изврсно понаша у различитим величинама. Хедера је рустична, а ипак елегантна. Аспера је жива и спонтана. Растко комуницира префињеним ритмом. Анима је чаробна, провокативна и пријатна за читање.

Свако типографско писмо Оливере Стојадиновић представља истинско оличење грациозности и лепоте у служби читалаца

 

Alen Hejli, директор
Words & Letters, ITC

www.tipometar.org