ФОТОГРАФИЈА НИКОЛЕ ВУЧА ИЗ ЗБИРКЕ МУЗЕЈА ПРИМЕЊЕНЕ УМЕТНОСТИ У ГАЛЕРИЈИ ТЕЈТ МОДЕРН У ЛОНДОНУ

НАДРЕАЛИСТА ИЛИ НЕ?

Након изглагања у Музеју уметности Метрополитен у Њујорку, фотографија Николе Вуча Задржано бекство надстварности (Београд, 1929) из колекције Музеја примењене уметности биће приказана на изложби Surrealism Beyond Borders (Надреализам без граница), у галерији Тејт Модерн у Лондону, од 25. фебруара до 29. августа 2022. године. Циљ ове велике интернационалне изложбе је да се надреализам, један од најзначајнијих покрета 20. века, репозиционира и представи као динамичнији правац, који се пренео ван француских граница и развијао мимо званичне групе, указујући на историјске, националне и локалне особеност надреализма у различитим светским центрима, током периода од готово осам деценија.

Фотографија Задржано бекство надстварности део је богате колекције надреалистичке уметности Музеја, чији најзначајнији сегмент чини фотографско наслеђе Николе Вуча (негативи и оригиналне фотографије). Мада није био потписник манифеста београдских надреалиста, па тако ни формално члан ове групе, Никола Вучо се може сматрати званичним фотографом српског надреализма, а његова позиција може се упоредити с оном коју је у оквиру француског надреалистичког покрета заузимао Ман Реј. Вучова фотографија Задржано бекство надстварности представља једно од антологијских дела српског надреализма, чија инсценирана и надреална визуелна структура представља потврду и сублимацију основних идеја и програмских начела овог покрета. Као таква, фотографија је добила привилеговано место у  алманаху Немогуће – L’impossible (Београд, 1930), кључној публикацији београдске надреалистичке групе. Објављена је два пута, на почетку и на крају алманаха, симболично као његова алфа и омега: на насловној страни и у оквиру програмског текста београдских надреалиста Узгред буди речено, уз фотограм Вана Бора и две Вучове фотографије, Зид агностицизма и Ми немамо кога да убеђујемо, чинећи део идејне целине – визуелни програм српског надреализма.

Фотографија се налази у музејској колекцији од 2005. године, када ју је, као део заоставштине Марка Ристића, Музеју примењене уметности поклонила његова сестричина, госпођа Јелена Јовановић из Београда.