Art in Life –Serbian Rugs in 19th - 20th Centuries

Gostujuća izložba Muzeja primenjene umetnosti

Конфучијев храм и Империјални колеџ (Guozijian), Пекинг, НР Кина 

У склопу Дана културе Србије у НР Кини, у Пекингу је 19. марта 2010. године, у простору Конфучијевог храма и империјалног колеџа (Guozijian) отворена изложба пиротских ћилима из колекције Музеја примењене уметности у Београду под називом Art in Life –Serbian Rugs in 19th-20th Centurie. Изложба се састоји од 32 ћилима из збирке Музеја, а припремљен је пратећи каталог на кинеском језику. Изложба траје до 31. марта.
Гостовање је реализовано као резултат сарадње Министарства културе Републике Србије и Министарства културе НР Кине, а на основу Програма сарадње у области културе 2008 – 2012. између двеју земаља.

У присуству високих кинеских званичника, Њ.Е. господина Миомира Удовичког, амбасадора Републике Србије у НР Кини и других угледних гостију, изложбу је отворио господин Небојша Брадић, министар културе Републике Србије, а говор на церемонији отварања одржала је мр Милица Цукић, музејска саветница, шеф Уметничког одељења Музеја примењене уметности.

Као гости Кинеске међународне изложбене агенције (China International Exhibition Agency)) у Пекингу је од 16. до 22. марта боравила трочлана делегација Музеја примењене уметности у саставу мр Милица Цукић, Драгиња Маскарели, кустос Одсека за текстил и костим и Милан Андрић, конзерватор.

Видео прилог о изложби Art in Life –Serbian Rugs in 19th-20th Centuries на кинеској Националној телевизији можете погледати овде:
хттп://в.yоуку.цом/в_шоw/ид_XМТУ5ОДкwМТА4.хтмл

ПИРОТСКИ ЋИЛИМИ ИЗ КОЛЕКЦИЈЕ МПУ

У Музеју примењене уметности у Београду чува се вредна збирка пиротских ћилима, која броји 120 примерака. Сачувани ћилими потичу из периода од краја XВИИИ до половине XX века, а настали су у југоисточној Србији, у Пироту, најзначајнијем центру ћилимарства на Балкану.

Пирот је био смештен на главном путу који је некада спајао централну Европу са Цариградом. Поред словенског назива „Пирот“ у литератури налазимо и турски назив „Şarköy (у преводу: ни село ни град). Изванредни примерци пиротских ћилима чувају се у нашој земљи, али и у Бугарској, Турској и многим колекцијама широм света.

Пиротске ћилиме одликује разноврсност мотива (зооморфних, антропоморфних и предмета из окружења), који су добили називе асоцијацијом на предмете и жива бића из непосредног окружења. Израђивали су се од фине, танко и равномерно опредене вуне, која се до осамдесетих година 19. века обрађивала искључиво у домаћој радиности. Ткани су на вертикалним разбојима глатком техником клечања, при чему су лице и наличје ткања једнаки. У зависности од величине предмета, ћилиме је ткало од једне до десет ћилимарки. Најстарији сачувани примерци потичу с краја 18. века.

Једна од главних одлика пиротских ћилима су простудирани колористички ефекти, постигнути избором и распоредом боја. Биљне боје су тек почетком XX века замењене анилинским. Избором и распоредом најразноврснијих орнамената, као и боја, чак и на сродно конципираним примерцима, потврђује се оригиналност сваког појединачног примерка.

Крајем XIX и почетком XX века пиротски ћилими налазе широку примену у опремању грађанских ентеријера у Србији, а служе и као неизоставан декор у јавним здањима и на великим јавним манифестацијама. Такође, излагани су на бројним изложбама у иностранству, међу којима је и светска изложба у Паризу 1900. године. Мотиви са пиротских ћилима били су веома популарни у српској примењеној уметности између два светска рата. После ослобођења и припајања Србији 1877/78. године, Пирот постаје гранично место у коме ћилимарство почиње да стагнира и губи своје уметничке вредности.