Комоде

Поводом Дана Музеја 6. новембра отворена је најзначајнија годишња изложба, на којој је изложено 26 експоната из Збирке комода Музеја примењене уметности у Београду, која се први пут у целини представља и публикује у посебној музејској едицији „Збирке Музеја“.
Изложене комоде, из Одсека за стилски намештај и дрво, чине колекцију која се постепено формирала од оснивања Музеја, заслугом кустоса др Верене Хан и Мирјане Јеврић Лазаревић, а од 1995.године и Марије Бујић. Последња комода набављена је недавно, како би употпунила и стилски обогатила ову шармантну, стаситу галерију експоната која се простире у временском току од XVII до XX века у лепоти својих барокних, класицистичких или бидермајер облика.
Изложба комода била је прилика и да се музејски конзерватор, Милан Андрић, покаже као драгоцени чувар стилског намештаја који је с пажњом и великим трудом оживео лепоту ове изванредне збирке.

Појава комода у нераскидивој је вези с историјским амбијентом краја XVII и почетка XVIII века. Друштвене, економске и политичке прилике битно су утицале на развојни процес израде намештаја, као и на појаву појединих типова, који немају само утилитарну функцију, већ су предмет престижа и задовољавања највиших естетских потреба човека.
Епоха барока обележена је постепеним слабљењем феудализма и стварањем апсолутистичке монархије. Црква се бори за изгубљене позиције, уздрмане покретом реформације. Меркантилистичка економска политика тежи стварању јединственог националног тржишта. Основни произвођачи још увек су занатлије, удружени у еснафе и цехове, али већ се оснивају државне и приватне мануфактуре. Размена добара ојачана је прекоморском трговином, формирањем профитабилних трговачких компанија, а у локалним оквирима обавља се на сајмовима и посредством путујућих трговаца.

Владари нових самосталних држава подстичу наруџбинама домаће уметнике и занатлије да стварају особени национални стил, по узору на дела виђена у центрима барокне ликовне и примењене уметности, у Италији и Француској. Наглом развоју уметности у овим земљама допринела је и чињеница да је Луј XIV 1685. године опозвао Нантски едикт, после чега су многи врсни уметници напустили Француску, настанивши се у Холандији, Енглеској, Немачкој и другим европским земљама.

Након првих грађанских револуција у Холандији и Енглеској, постепено јача грађанска класа. Градови се шире и развијају, изграђују се нове велике урбане целине, као што су Рим, Париз и Лондон, а у градским језгрима граде се нови проспекти према доминантним грађевинама – дворцу, цркви или тргу. Архитекте воде рачуна да фасаде архитектонских комплекса буду отворене према култивисаним вртовима, парковима с базенима, вештачким језерима, скулптурама, фонтанама и павиљонима.
Барокна архитектура у суштини је одраз великих система XVII и XVIII века: централистичке француске државе и католичке цркве. Двор монарха диригује и животне оквире, који се у скромнијој варијанти одражавају на живот нижег племства, а поједностављено и у домовима имућнијих грађана.

Нова класа богатих трговаца жели да јавно потврди своју моћ градећи, по узору на двор, велелепна здања, опремљена намештајем од скупоцених материјала.
Градске стамбене куће у основи су задржале ренесансну концепцију простора, али у доба барока стамбене просторије деле се по функцијама, што раније није био случај. Унутрашњост грађанског стана усмерена је више ка удобности него истицању репрезентативности.
Током XIII века, католичка црква, оличена у папи као врховном поглавару, својим наруџбинама за градњу нових цркава, споменика, фонтана и грађевина у Риму, ради демонстрирања своје моћи и снаге, има пресудни утицај у обликовању и ширењу барокног стила у свим гранама уметности. После ступања краља Луја XIV на престо, 1661. године, Француска преузима примат у даљем развоју барокне уметности.

Палата у Версају (Versailles) представља изразити пример барокне архитектуре, који је послужио као узор многим дворцима Европе. Унутрашњост палате била је уређена у складу са раскошном архитектуром екстеријера. У оваквом ентеријеру превашодно се тражи илузија простора, при чему се не постављају границе у употреби скупоценог материјала. Раскошни мобилијар у потпуности се уклапа у целокупну барокну сценографију, која тежи упечатљивим ефектима. За тапацирани намештај употребљава се шишани баршун, дамаст, брокат или пресвлака од гоблена с мотивом прилагођеним облику намештаја. Зидови су украшени холандским и француским таписеријама, а подови прекривени скупоценим теписима. За декорисање мобилијара, осим дубореза, примењују се технике у којима се користе најскупоценији материјали: егзотичне и ретке врсте дрвета, као што је абонос, палисандер, сикамор, лимуново дрво и друге, али и слоновача, бисери, седеф, сребро и злато.

Комоде, које током XVII века пролазе кроз постепене фазе трансформације, крајем века у оваквом амбијенту нагло избијају у први план, као оформљени и до краја дефинисани објекти и такорећи у даху освајају централно место у репрезентативним просторима палата.
Прва половина XVIII века доноси политичке, друштвене и привредне промене у европским земљама. Италија у потпуности губи свој утицај на културну политику Европе. Моћ енглеске и пруске монархије јача, што доводи до подизања већег броја краљевских палата. Опуштенија културна клима и јачање грађанске класе условљава убрзану градњу мањих, удобних палата нижег племства и грађана. Ове грађевине карактеришу неформалнији, елегантнији и удобнији ентеријери. Величина и бљештавост барокног стила XВИИ века поприма лакше, лепршавије и деликатније облике који воде ка рококоу.

Процес трансформације животног простора, започет у претходном столећу, кулминира током XVIII века. Тада је, више него било када, унапређено унутрашње уређење и грађанских кућа и аристократских палата; простор је постао примеренији за свакодневни живот људи. Ове промене су на најлепши начин утицале на процват уметничких заната и минуциозног ручног рада, учинивши да намештај буде како атрибут престижа и богатства, тако и предмет уживања, одмора и разоноде.
Комоде настале у овом периоду обележене су изразитом имагинативности уметничких столара у креирању непоновљивих облика, који представљају праве драгуље европске историје намештаја.

Француска револуција 1789. године обележила је крај XVIII века и назначила друштвене промене које ће се одиграти у XIX веку. Током XIX века производња комода убрзано расте. Суштински изгубивши примат најлуксузнијег предмета у репрезентативним просторијама, комода је освојила скоро све друге просторе, лако увећавајући разнолике употребне функције, и тако постала суверени владар како луксузних тако и скромних ентеријера.