МЕНИ
ПОДРЕКА - АРХИКУЛТУРА
30/01 – 15/03/2023
МПУ – Музеј примењене уметности, Београд
Свечано отварање: 18:00 – 18:30
- Биљана Јотић, в.д. директора МПУ – увод и добродошлица
- Њ.Е. Кристијан Ебнер, аустријски амбасадор у РС
- Њ.Е. Дамјан Бергант, словеначки амбасадор у РС
- Њ.Е. Лука Гори, италијански амбасадор у РС
- Миодраг Ивановић, државни секретар Министарства културе Републике Србије
- Борис Подрека, архитекта, професор, аутор
Коктел и кратко вођење кроз изложбу, проф. Борис Подрека: 18:30 – 19:00
Кустос изложбе:
Проф. Адолф Штилер (Prof. Adolf Stiller)
Коаутори:
Биљана Јотић, историчарка уметности и в.д. директора МПУ
Реља Петровић, архитекта
Др Јулија Бала, кустоскиња
Организатор: Музеј примењене уметности у сарадњи са Амбасадом Аустрије и Аустријским културним формумом; Амбасадом Италије и Италијанским инсититуом за културу; Амбасадом Словеније; Италијанским институтом за културу и Wiener Städtische осигурањем.
Реч директорке:
Музеј примењене уметности има част да вас позове на изложбу „Архикултура“ професора Бориса Подреке. Архитекта антрополог, критичар и професор рођен је 30. јануара 1940. године у Београду одакле је кренуо и стигао свуда. Сада, 2023. године управо на тај датум, београдској публици се обраћа изложбеном поставком чија је окосница архитектура. Поред архитектонских решења са скорашње Бечке изложбе, куриозитет поставке МПУ биће предмети примењене уметности, док ће се публика први пут упознати са професором Подреком као сликарем.
Освајање простора зависи од кретања. Живот као на граници, од Београда преко Љубљане до Трста, Венеције, Атине и Беча, сталним кретањима и откривањима архитектура је добијала своје карактеристике. У Атини, коју је упознао због освојеног међународног такмичења, је открио град и просторни ехо, а у души постао урбаниста. Градови су простори који су део њега, а враћа им остављајући део себе у њих.
… тренутак када је напустио уметност и ушао у архитектуру је био када је спознао простор између…
Биљана Јотић
Активном архитекти-уметнику стало је до остварења својих пројеката; и док они трају – ни он не стари, каже се у каталогу изложбе.
Београдска изложба Бориса Подреке у Музеју примењене уметности, састоји се, пре свега, од архитектонских решења, како изведених тако и од оних која то нису. Такође, Подрека ће по први пут београдској публици показати и своја ликовна дела, као и неколицину дела примењене уметности, чији је аутор.
На основу око 400 оригиналних ауторских дела, колико их је Подрека израдио до сада, сажети преглед његовог начина рада подразумева следеће: у сваком пројектном задатку, он помно анализира окружење, градске целине, историју места. Та сазнања, попут слојева, Подрека спаја са својим архитектури инхерентним настојањима, а која у првом реду потичу из теорија везаних за личности и дела Земпера и Вагнера, али и из интересовања за посебна здања, структуре или специфичности које припадају општој историји архитектуре. Даље их излаже, на пример, путем језички елоквентних формулација (при чему често креира изразе који извиру из његове полиглотске биографије) у виду образложења за пројектне одлуке, док приликом грађевинског рада пружа прецизан, садржински функционалан одговор. Његов креативан процес рада почива на бројним цртежима и архитектонским скицама које израђује ручно на папиру, и то у доба у коме техника разрађивања путем цртања полако нестаје. Овој фази извођења припада и опсежна збирка материјала и узорака грађевинских компоненти. У Подрекином начину рада, макете најпре имају функцију визуализације последњег важећег, изводљивог или већ реализованог решења.
Ипак, Борис Подрека воли да помиње своје друго школовање, које је стекао мимо високих школа, с једне стране кроз студије радова Плечника, а кроз његово дело и откривањем Микене и Вавилона, а са друге стране полугодишњим боравком у Скандинавији. Нордијски ред стечен радом у атељеу Ралфа Ерскина присутан је као устаљени подаспект у Подрекином делу. Подрека није архитекта ушушкан у бечку „тананост“. Он је аутор који данас, захваљујући пуштању професионалних корена у осам европских држава, има посебно место у архикултури. Оно је поткрепљено широким знањима у многим – па и најактуелнијим – областима културе, на основу којих осмишљава како своја предавања тако и своје публикације (без претензија да оне буду означе као научне). Овом приликом, веома је значајно истаћи и Подрекин педагошки двадесетпетогодишњи професорски рад. Образовање младих људи, њихово подстицање или мотивисање, преношење искустава и знања у анализи водећих тема из историје архитектуре сливају се у нацрте (па и у његове властите) нарочит је допринос који треба високо да се рангира.
Међу Подрекине изложбе које су привукле међународну пажњу (без претензија да све буду наведене) истичу се изложбе о опусу Фридриха Кислера (бечки Музеј 20. века , 1986), изложба о Јожеу Плечнику (париски Центар Жорж Помпиду, 1986), Карлу Скарпи (Венеција, 1984), са Маријом Ботом или о „бечким темама“, на пример о бидермајер стилу (пекиншка Царска палата, 2000), као и о музичарима, попут Јохана Штрауса (Музеј града Беча 1999). Лајтмотив који се провлачи кроз све Подрекине изложбе могао би да гласи: креативна инсценација. Можда се у Подрекиним изложбама и његовом животном креду да се све пројектује (и позитивно речено, он је у стању да то и учини) крије смисао проблематике коју је Фридрих Ахлајтнер поменуо у првој већој монографији о Подреки: „Како пројектовати архитекту?“
Подрекине пројекте не одликује истакнути симболизам, већ он доводи у везу формалне специфичности са темом и контекстом, чиме успева да наметне њихов властити, нови идентитет. Анализом елемената који већ постоје, Борис Подрека је успео да створи свој специфичан архитектонски одговор.
Милица Цукић, музејска саветница и PR МПУ
БИОГРАФИЈА
PODRECCA PRESSMAP
ФОТОГРАФИЈЕ СА ОТВАРАЊА ИЗЛОЖБЕ
