"Примењена уметност и Београд 1918 - 1941" - Музеј примењене уметности БеоградМузеј примењене уметности Београд

О изложби РАДИОНИЦЕ

Галерије у приземљу МПУ
Изложбу отвара господин Предраг Марковић, министар културе, информисања и информационог друштва РС
Ауторка изложбе и студијског каталога:
мр Бојана Поповић, музејска саветница, Одсек за савремену примењену уметност МПУ

Дизаjн каталога: Данијела Парацки
Поставка изложбе: Борјана Шуваковић
Конзервација предмета и припрема за излагање: Милан Андрић и Марија Лабудовић

„Примењена уметност и Београд 1918 – 1941“ је изложба која представља дела из музејских колекција и приватног власништва, као и документарни материјал из области декоративне скулптуре и сликарства, ентеријера и намештаја, уметности керамике, текстила, сребра и графичког дизајна.
Изложбу прати студија (264 странице са 140 илустрација) мр Бојане Поповић која доноси обимна, изузетно добро документована и нека потпуно нова истраживања спроведена у области примењене уметности међуратног раздобља. Ауторка расправља и о односу савременика према примењеној уметности, о њиховим предрасудама, чежњи за стварањем националног стила као и њиховом спремном прихватању европске примењене уметности. Рецензенткиња текста др Миланка Тодић истиче да „оно што читаву студију посебно разликује од свега што је до сада писано о примењеној уметности између два светска рата код нас, је то што она сагледава микроисторијске и индивидуалне доприносе у контексту ширег националног али и европског културног дискурса“.

Две деценије обликоване светским ратовима у историји примењене уметности представљају блиставу епоху. Саткана од многих крајности, она је објединила традицију и авангарду, опште и локално, концепте друштвене ангажованости и потрошачки менталитет, ручни и машински рад, уникатно и серијски умножено дело, елитизам и популизам, врхунску естетику и отужни кич… Присутност примењене уметности у савременом животу била је толика да је она постала део свакодневице и у срединама које раније нису имале развијену свест о њеном значају. Тако је било и у Београду за чије грађане постају важна питања попут: кога ангажовати за израду рељефа на фасади куће, кога за витраж у холу, а кога за фреску у трпезарији, код кога поручити спаваћу собу у стилу Луја XВИ, коме се обратити за рекламирање фирме … или с којом лепо илустрованом књигом и часописом угодно провести време?

Школовање и усавршавање у иностранству, Паризу, Бечу, Прагу, Риму, Лондону, највише је допринело да београдски уметници у своје активности укључе и примењене дисциплине. Наклоност епохе за обједињавањем архитектуре, скулптуре, сликарства и примењене уметности, такође је подстицала развој стваралаца ренесансне ширине. Тако је вајар Тома Росандић два пута остварио потпуно уметничко дело, маузолеј Петриновића у Супетру на Брачу (1924-1927) и сопствену кућу у Београду (1927-1928), пројектујући сваки детаљ, од самог здања до употребних и декоративних предмета, док је Бранко Крстић, архитекта значајних грађевина, вајао, сликао, предавао и по мало се бавио керамиком. Узлет графичког дизајна довео је у Београду до формирања круга специјалиста који су остварили успешне каријере бавећи се новинском и књижном опремом и илустрацијом, плакатима, огласима… Међу њима издавајали су се Драгослав Стојановић и Душан Јанковић који су још у својим париским данима радили за угледне издаваче, филмске куће и рекламне агенције.

Новост представља и појава уметница, образованих у европским кутурним средиштима, које су желеле да се баве примењеном уметношћу као својом професијом. У томе су ретко успевале, али било је и изузетно успешних попут костимографкиње Милице Бабић. Свестрана Маргита Гита Предић водила је Школу за примену декоративне уметности (1926/1927- око 1935) која је била култно место добростојећих Београђанки које су ту не само училе како да израде лепе и корисне предмете него су добијале и медијску пажњу и дивљење за свој рад излаган на школским и репрезентативним Јесењим изложбама.
Настојања Драгутина Инкиострија Медењака да почетком века створи национални уметнички стил, заснован на проучавању словенске и, посебно, српске народне традиције, приближила су га друштвеној елити заокупљеној питањима државног идентитета и омогућила му да се развије у свестраног примењеног уметника. Његова визија наставила је да живи и после рата, када је радио за државне институције и поручиоце конзервативног укуса, који су у исто време подржавали и другу струју у оквиру “националног пројекта”, предвођену краљем Александром и уметничком групом Зограф (1927-1940) који су деловали на осавремењавању уметности српског средњег века. Тежња за стварањем националног стила, заједничка многим, посебно новооснованим државним заједницама, као и спремно прихватање европске примењене уметности представљају два лица културе међуратног Београда.

Упркос недостатку значајније предисторије, уског круга поручилаца, без сарадње са фабрикантима, без специлизованих струковних удружења, часописа и изложби, са касно основаном школом, остварени су основни кораци у еманципацији и професионализацији примењене уметности, усаглашавању националних вредности са интернационалним правцима и настала су вредна дела која су Београду дала изглед отвореног и напредног града европског духа.

О свему овоме сведочи изложба „Примењена уметност и Београд 1918-1941“, а посебан допринос доноси јединствена истраживачка студија ауторке Бојане Поповић, која заједно са другим насловима објављеним у овом музеју даје драгоцена тумачења и разумевања српске примењене уметности.