Три међуратна плакатера: Јанковић, Петров, Бабић

Изложбу ће отворити Ирина Суботић, историчар уметности

Кустос изложбе: Бојана Поповић, музејска саветница Музеја примењене уметности

Организатор: Музеј примењене уметности

Графички дизајн је у периоду између два светска рата постао значајан чинилац у стварању модерне примењене уметности, а захваљујући широком пољу деловања (опрема и илустровање свих врста публикација, обликовање слова, логотипа, знакова, повеља, диплома, честитки, позивница, поштанских марки, новца, хартија од вредности, меморандума, амбалаже, огласа, плаката…) утицао је на стварање вузуелних кодова свакодневице најширих друштвених слојева. Тако је било и у престоници новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца/Југославије, која се ужурбано мењала пратећи модернизацијске процесе који су на глобалном нивоу обелижели те две бурне деценије узмеђу ратних светских катастрофа. Међутим, за разлику од иностраног, српски графички дизајн тог времена недовољно је познат и истражен. Томе су допринели како крхкост, пропадљивост штампаних примерака тако и њихова ефемерна намена, која је дуго искључивала потребу чувања и сакупљања. Колекције Музеја примењене уметности отвориће се за таква остварења средином седамдесетих година прошлог века. То је било и у складу са савременом перцепцијом самог графичког дизајна и са општим музеолошким токовима заинтересованим за уметност прве половине столећа. Стицајем околности, тада су понуђене на откуп и поклон заоставштине Душана Јанковића (од 1974. године), Милоша Бабића (1979) и Михаила С. Петрова (1984). Оне су указале и на изузетан значај ове тројице свестраних уметника за историју графичког дизајна у Србији.

Као што је већ постојао у економски развијеним друштвима, и у Београд је почетком двадесетих година 20. века, са привредним напретком и јачањем конзумеризма,  почео да се формира слој професионалних графичких дизајнера који су најчешће деловали као сарадници рекламних агенција. Управо су нам њихова имена, као и њихова дела, најмање познати. „Случај“ Милоша Бабића представља изузетак, захваљујући томе што је он, имајући свест о њиховом значају, сачувао своја најважнија остварења упркос ратним разарањима и личним невољама. Међу њима је највише плаката, који су, уз новински оглас, били најважнији медиј графичких тржишних комуникација. Угледни вајари, сликари и графичари, попут Сретена Стојановића, Ђорђа Андрејевића Куна и Иве Шеремета, такође, су их повремно изводили, најчешће оне намењене културним садржајима. Међутим, за Душана Јанковића и Михаила С. Петрова обликовање плаката (и графички дизајн уопште) било је много више од спорадичног случаја – они су се њиме успешно и равноправно бавили са другим дисциплинама током својих вишедеценијских свестраних уметничких каријера. У својим најбољим издањима, њихова плакатерска решења, као и Бабићева, представљају  врхунце пионирске фазе овог медијума у нашој средини. По својим ликовним дометима, иконографији и стилским карактеристикама, они, такође, припадају и корпусу квалитетног европског међуратног плаката. Јанковић, Петров и Бабић су говорили истим стваралачким језиком као њихове колеге у Паризу, Лондону, Берлину, Бечу, Будимпешти, Кракову…, било да су користили интернационалне вокабуларе ар декоа или дерадикализованих авангардних уметничких праваца – тих стубова графичког дизајна 20. века.

На изложби Три међуратна плакатера: Јанковић, Петров, Бабић представљено је око шездест нацрта за плакате и/или њихових одштампаних примерака из колекција Музеја примењене уметности. Они су груписани по темама (изложбени, спортски, ангажовани, филмски, комерцијални), како би биле уочљивије ауторске особености, али и заједничке карактеристике, својствене духу епохе.