СЕРВИС ДВОРА ОБРЕНОВИЋА У МУЗЕЈУ ПРИМЕЊЕНЕ УМЕТНОСТИ

Као јединствени догађај на сталној поставци Музеја примењене уметности за време трајања манифестације Музеји за 10, посетиоци ће имати ексклузивну прилику да виде изложен део сервиса двора Обреновића. Ова врста порцелана коришћена је за свечане банкете где је нужно било истаћи моћ династије и репрезентативност дворске културе, и био је обележен монограмом владара или династије. Декорација сервиса из музејске збирке укључује краљевску круну са траком на којој се налази исписана девиза династије Обреновић на латинском Tempus et(est) meum jus (Моје време је моје право).  Произведен је од финог танког, белог порцелана, он има раскошну орнаментику од 24 каратног злата на кобалтном грунду.

Сервис је посебан, не само због изузетне уметничке и културне вредности, већ и са историјског аспекта. Након Мајског преврата 1903. године главна линија династичког дома Обреновић је угашена, а заоставштинa Обреновића је завршила на аукцијама. Као пример политички мотивисаног брисања сећања, поседовање нечега што се могло довести у везу са бившом династијом је спадало у непожељам модел културног понашања. Тек фрагменти позамашног покретног иметка Обреновића једним делом су завршили на лицитацији у Бечу 1905. године у аукцијској кући Доротеум, где се тада нашао и део сервиса са двора Обреновића из Збирке керамике, стакла и порцелана МПУ.

Порцелански сервис је произведен у фабрици порцелана Fischer & Mieg (1873-1918) у  Прикенхамеру, Чашкој (Бохемији) тада део Аустро-угарске монархије, у периоду од 1880-1900.  Одликује га луксузна декорација изведена у виду флоралних преплета са цветним детаљима од 24 к позлате изведена је на кобалт плавом грунду. Низ двоструких трака фино гравиране позлате који прати обод тањира и фриза арабески на белом порцелану прате основу премета. У  средишњем делу налази се круна од позлате испод које је трака са девизом династије Обреновић на латинском Tempus et(est) meum jus. Сличне декоративне форме срећемо на сервисима које производи Бечка мануфактура порцелана 60 их година 19. века. За надвојводу Леополда 1864. године произведен је сервис са веома сличним моделом декорације: уплетене флоралне златне вреже на црвеном грунду и са грбом. Тај модел  декорације касније је коришћен за многе средњоевропске владарске односно аристократске куће, са мањим или већим изменама.

Фабрику порцелана Fischer und Mieg  у Пиркенхамеру, у близини Карлови Вари, основали су 1803. године Фридрих Холке (Friedrich Holke) и Јохан Готлоб Лист (Johann Gotlob List). До 1811. године радила је као мануфактура Фридриха Холкеа, а исте године нови власници Јохан Мартин Фишер и Кристофер Рејхенбах преименовали су је у  фабрику Фишер и Рејхенбах (Fischer & Reichenbach).

Након смрти Мартина Фишера 1824. године његова удовица почела је да води посао. Године 1831. управљање фабриком је пренето на Кристијана, сина Мартина Фишера. У време његовог управљања фабрика добија похвале и награде у Бечу. Када се Кристијанова ћерка Вилхелмина 1852. године удала за Лудвига фон Мига компанија добија назив Fischer & Mieg. Један од најважнијих уметника у фирми био је Анри Карије (André Carriére ) који је од 1868. постао главни дизајнер, а од 1874. он има свој атеље у Паризу, у који  фабрика доста улаже. Карије је за Пиркенхамер радио до почетка 20. века. Од 1918. фабрика је укључена у Епиг корпорацију , да би 1945. године била национализована.

Сервис за двор Обреновића био  је поручен од чувене куће Ернста Валиса (Ernst Whaliss) из Беча. До касних 1880-их, Ернст Валис је постао водећи бечки трговац луксузним порцеланом и керамичком робом. Од 1863. године водио је трговину луксузне керамике у Бечу. Убрзо је постигао међународни успех опремајући домове аристократије и европске елите раскошним сервисима. Брз међународни успех омогућио му је да отвори своје испоставе у великим европским градовима као што је Лондон. Многе европске дворове и краљевске породице снадбевао је порцеланом највишег квалитета. Из трговачке сфере 1894. године, он прелази у фабриканте, откупљујући фабрику у Турн-Теплицу, у Бохемији где је производио декоративну керамику под именом Ernst Vahliss Kunst, Porzellan und Faience Fabrik. Ипак, није престао са трговином ексклузивног порцелана, тако је и за двор Обреновића радио испоруке, не само овог, већ и других сервиса и поруџбина од порцелана које се чувају у Историјском музеју Србије, Музеју града Београда и Музеју примењене уметности.

Као и већина предмета који имају симболе владавине династије Обреновића, и  овај сервис је завршо на аукцији након смене династије и убиства последњег валдара Обреновића 1903. године. Дуго је био део приватних колекција, па је и његов део који се данас чува у Музеју примењене уметности (14 предмета) стигао као поклон приватног колекционара 1990. године.