„Зидна композиција у условима савременог ентеријера у техници таписерије“

“У уметничком контексту последње деценије XX века, Драгана Дражовић Илић засновала је свој рад на пројектовању уникатних тепиха као технике зидног сликарства. Са интенцијом и задатком структуирања геометријске организације површине и тела објекта, уметница одступа од уобичајене формалне праксе квадратног/правоугаоног обликовања форме у корист уобличења личног израза. Учинак оваквог поступка обликовања предочава операцију настала процесом мишљења и извођења у медијским специфичностима дисциплине таписерије. Заправо, интенција уметнице усмерена је ка тражењу релацијског односа сопствене поетике са геометријским структурама и иконографским решењима Баухауса-а и Де Стијл-а као парадигматичним моделима пикторалног формализма. Тај однос је установила аналитичким мишљењем у неким аспектима облика објеката, правилима компоновања, геометријским патернима и редукциом боје. Дисконтинуитет структуре постигла је перфорацијама површине објекта, које прекидају дводимензионалну просторност и означавају једну нову димензију блиско концепту Луцио Фонтане и Хенрy Моор-а. Потенциалност уникатних тепиха, поред ликовних ефеката односи се и на концепт о обликовању свакодневног живота човека и могу се тумачити са платформе естетске и културалне анализе, јединства форме и простора, односно интеграције архитектуре и уметности, визије апстрактне уметности која коинцидира са кругом сликара који припадају појави друге модерне.“