СТАЛНА ПОСТАВКА

Имајући у виду да сваког месеца кустоскиње и кустоси МПУ бирају по неки од најрепрезентативнијих предмета из збирки и предствљају публици у оквиру пројекта „Предмет месеца“, који је интегрални део Сталне поставке МПУ, Музеј позива публику да доживи делове збирки и на тај начин закорачи у уметничко благо Музеја.

О Збиркама Метала и накита; Намештаја; Стакла, керамике и порцелана; Архитектуре и урбанизма; Текстила и костима; Фотографије, примењене графике и уметничке обраде књига; Савремене примењене уметности (индустријски, модни и графички дизајн) са Смиљаном Попов разговарају Мила Гајић, Драгиња Маскарели, Бојана Поповић, Ана Самарџић, Слободан Јовановић, Јелена Поповић, Јелена Пераћ, Слободан Јовић.

О иницијативи коју је покренула, са циљем комуникације са публиком и оживљавања делова Збирки, са Смиљаном Попов говори Биљана Јотић, директорка МПУ.

Збирка намештаја, Ана Самарџић

Збирка савремене примењене уметности и дизајна, Слободан Јовановић

Збирка архитектуре, урбанизма и архитектонског дизајна, Слободан Јовић

Збирка савремене примењене уметности и дизајна, Бојана Поповић

Збирка метала и накита, Мила Гајић

Књига уметника „Déjà vu“ Бориса Бурића представља специфичан преглед акције уметника која је реализована за истоимену самосталну изложбу у Галерији „Podroom“ у Културном центру Београда 2020. године. Чине је картонске корице урађене у техници ситоштампе са називом књиге и 558 страна у техници офсет штампе на којима је, на почетку и на крају књиге, представљена уметничка акција, а између су празне стране са нумерацијом. Књига уметника „Déjà vu“ је пример ауторске поетике Бориса Бурића у којем се уметничка фотографија, перформанс, документарна фотографија перформанса и књига спајају у јединствено поље сазнања о материјализацији сећања поступака који остају забележени на папиру, као и тренутака који су нестали, а о којима се сећање релативизује и губи.

Макета скулптуре настала је као вид презентације пројекта „Мост на Kалемегдану“. Идеја за пројекат двојице уметника, Ричарда Дикона и Мрђана Бајића, настаје 2006. године, а имала је за циљ реализацију пешачке пасареле над прометним саобраћајницама која би поново повезивала језгро тврђаве и обалу реке. Пројекат је у тадашњим урбанистичким оквирима успео комуникацијски, функционално и метафорично да врати Београдску тврђаву до обале реке.
Данас, овај изведени објекат, својим деликатним, неагресивним гестом, савлађујући несклад спајања историјског језгра и савременог уметничког решења, успешно повезује Кнез Михаилову улицу, главну пешачку зону града са шеталиштима дуж Саве и Дунава.

Венчаница представља изузетну креацију Александра Јоксимовића (1933–2021) из времена када је његова слава била на врхунцу. Настала је на молбу Надежде Досковић Гикас, колегинице – економисткиње у Центротекстилу, чија се кћер Ирини 11. априла 1971. године удала за колегу са студија Бранимира Рељина. Више од педесет година касније, Рељини, обоје професори Електротехничког факултета у пензији, поклонили су венчаницу Музеју.

Венчаница за Ирини креирана је почетком 1971. године када је Јоксимовић почео да ради на колекцији Емина (1971), и која по употреби белог крзна поларне лисице има блискост са венчаницом из ове колекције, а чији нам изглед није у потпуности познат.

Венчаницу је сашила Смиља Игњић, уважавана као врхунски мајстор свог заната. Јоксимовић је присутвовао свим пробама, а било их је најмање три.

Фотографије: Драгана Удовичић, Жика Милутиновић

Током марта, посетиоци Музеја примењене уметности биће у прилици да виде елегантно огледало за тоалетни сто, у сребрном раму, настало почетком XX века у једној од најзначајнијих бечких радионица  за израду предмета од сребра – Клинкош.

Породица Клинкош је, кроз неколико генерација, неговала и усавршавала занат израде предмета од метала, пре свега од висококвалитетне сребрнине. Свој врхунац фирма доживљава у  другој половини XIX века са  Јозефом Карлом Клинкошем на челу. Клијентела која је поручивала луксузну сребрнину из ове радионице припадала је вишем средњем сталежу, али и европском племству.

Облик огледала представља прочишћену и једноставнију варијанту типичне картуш-форме тоалетних огледала, која доминира позним деветнаестим веком. Постављено је на дрвеној подлози, у сребрном раму без орнамената и додатних украса, са утиснутим жигом радионице и државним жигом за квалитет сребра.

Шољица за кафу са тањирићем је рађена као сувенир поводом магистарске изложбе дизајнера Љубинка Јовановића Порцелан у функцији рада и одмора одржане у Музеју примењене уметности. Изложба је организована у периоду од 25. октобра до 10. новембра 1979. године и реализована је као сарадња Музеја примењене уметност и фабрике Порцелан-Зајечар. Љубинко Јовановић је у то време радио као дизајнер фабрике порцелана у Зајечару, која је је већ дуго и успешно сарађивала са Факултетом примењених уметности у Београду. За добродошлицу, на отварању изложбе посетиоцима је поклањана  шољица за кафу са тањирићем, које је дизајнирао Љубинко Јовановић. На шољици је исписан текст „Захваљујемо се за посету изложби Порцелан у функцији рада и одмора“  као и логотипови свих учесника у реализацији догађаја: Музеја примењене уметности из Београда, Фабрике порцелана Порцелан из Зајечара, Факултета примењених уметности, као и лого самог аутора експоната, Љубинка Јовановића. Изложба Порцелан у функцији рада и одмора је награђена годишњом наградом УЛУПУДС-а као најзначајнији ликовни догађај у области дизајна за 1979. годину.

У нову 2024. годину улазимо са Поноћном лептирицом, чудесном црном хаљином са шлепом Звонка Марковића, која привлачи велику пажњу музејске публике.

Хаљина припада колекцији Midnight Butterfly која је свом аутору донела награду Иновативног талента француског Центра за неговање луксуза 2015. године на Париској недељи високе моде.

На овим фотографијама Драгане Удовичић, хаљина је комплетирана широким каишем од коже анаконде, како је приказивана на неким ревијама.

Хаљина са шлепом израђена је од хиљада комадића црног свиленог сатена чији облик и распоред асоцирају на структуру крила ноћног лептира, чије су метаморфозе животног циклуса надахнуле колекцију Midnight Butterfly Звонка Марковића. По позиву француског Савеза високе моде и моде (Fédération de la Haute Couture et de la Mode), колекција је 2015. премијерно представљена на Париској недељи високе моде (Paris Haute Couture Fashion Week). Био је то изузетан  тренутак у Марковићевој каријери када је доживео прави тријумф. Тада је добио и престижну награду Иноватовног талента (Talent de l’Invention) француског Центра за неговање луксуза (Centre du luxe), са образложењем да је стваралац који се на изненађујући начин поиграва материјалима и  техникама стварајући праву чаролију. Марковић је упоређен са вајаром који глином моделује своје скулптуре, док он текстилом, чипком  и кожом ваја своје одевне форме дајући женском телу онирични изглед.

Колекција Midnight Butterfly је по позиву представљена у Институту за модну технологију (Fashion Institute of Tehnology, Аrt Fashion Department) у Њујорку, као и на ревијама у Шангају 2018. и у Београду 2019.

Хаљина и широки каиш од коже анаконде, који је на неким ревијама комплетирао модел,  постала су део музејске колекције у октобру ове године.

За предмет месеца новембра одабрали смо две модне илустрације из последње деценије XIX века. Обе илустрације биле су објављене у новембру, у немачком часопису Die Modenwelt, једна 1895, друга 1897. године.

Немачки часопис Die Modenwelt: die Illustrierte Zeitung für Toilette und Handarbeiten (Илустроване новине за тоалету и ручне радове) био је један од иностраних модних часописа који су били популарни у Београду током последњих деценија XIX и почетком XX века. Часопис, који је 1865. године у Берлину покренуо издавач Франц фон Липерхајде (Franz von Lipperheide), постигао је велики успех, тако да је излазио у различитим земљама чак на 14 језика. Имао је највећи тираж од свих модних часописа тога времена, а продавао се чак и у Бразилу.

Модне илустрације биле су важан сегмент европских модних часописа, и то у дугом временском периоду, који је трајао од седамдесетих година XVII века па све до Другог светског рата, када модна примат односи фотографија. Изложени предмети припадају збирци од 33 модне илустрације из часописа Die Modenwelt, насталих у периоду од 1892. до 1898. године, коју су Музеју 2019. године поклонили потомци познате београдске сефардске трговачке породице Калеф.

Прва српска уметничка сликарска и вајарска изложба организована је у Сомбору 1910. године, у сарадњи српског уметничког удружења „Лада“ и Добротворне задруге Српкиња Сомборкиња, а под покровитељством српског патријарха Лукијана. Изложба је представљала прворазредни културни догађај, који је имао и снажног одјека у оновременој штампи. На њој је учествовало седамнаесторо сликара и тројица вајара, међу којима су били Бета и Риста Вукановић, Љубомир Ивановић, Марко Мурат, Урош Предић, Паја Јовановић, Стеван Алексић, Ђорђе Јовановић, Симеон Роксандић. Било је изложено 110 радова – слика, цртежа, акварела и скулптура.

Аутор плаката који је промовисао изложбу био је словачки вајар Јован Коњарек (Ján Koniarek). Ликовном опремом плаката, с централном представом ловоровог венца и стилизованим мотивима који носе националну и хришћанску симболику (двоглавни орао, хералдички штит, крстасти облици формирани од флоралних мотива) и, експлицитније, текстом испод њега исказана је основна идеја изложбе, која је била и у основи уметничког удружења „Лада“ – да истакне општи културни напредак српског народа.

Плакат је поклон господина Петра Петровића из Београда.

Када би септембар био воће, био би грожђе. Винова лоза и грожђе су у уметности учестали симболи јесени и плодности, а пошто је септембар месец када се ужива у плодовима, готово да нема персонификације поменутог месеца без представе овог слатког, сочног и зрнастог воћа.

Поред уобичајених јесењих плодова и радости, овог септембра можете уживати и у предмету месеца у Музеју примењене уметности. У питању је двокрилна комода, изузетан и редак примерак намештаја који је настао на нашем поднебљу, а да је познато његово ауторство, као и тачно датовање.

Комода је креативан рад уметничког столара Радована Пантића из 1878. године и према тестаменту госпође Радмиле Гаговић, чија је жеља била да овај комад припадне Музеју примењене уметности (што се и обистинило 2015. године), настала је за двор династије Обреновић, а стицајем различитих историјских околности, нашла се у дому породице Гаговић.

Поред готово скулпторски изведеног дубореза са мотивом грожђа и винове лозе, оно што ову комоду, направљену од четинара и ораха, чини посебно значајном су и изрезбарени иницијали уметника „РП” на унутрашњој страни десног крила, као и година настанка на горњој површини.

♥ ♦ ♣ ♠
Финале ,,Слагалице” се завршило. Сезона годишњих одмора и летње разоноде је почела, а шта је забавније од играња карата на плажи?

? Порекло карата за игру није познато с прецизношћу због недостатка поузданих историјских извора. Сматра се да оне вероватно воде порекло из Кине већ од 9. века или са неког другог азијског подручја, а да су са Далеког Истока, преко Блиског, стигле у Европу и ту се распространиле у 14. веку, у мање или више сличном облику у ком их данас познајемо, али кроз мноштво различитих игара. Кроз историју, број карата у шпилу, њихов изглед и симболи су се мењали у зависности од доба и географског подручја, док је уметничкој обради и дизајну карата увек посвећивана велика пажња. Подједнако важно је било израдити и декорисати кутију за чување карата.

? Кутија за карте која се чува у Музеју примењене уметности вредан је примерак који је у лимитираном броју израђен 1910. године у југендстилу, у немачкој фабрици ,,Ерхард и синови” специјализованој за израду малих предмета за кућну употребу и познатој по вештим мајсторима за обраду метала.

⚔ На поклопцу кутије правоугаоног облика представљена је динамична сцена битке две сучељене војске, предвођене четворицом средњовековних витезова, од којих сваки на оклопу или штиту има један од четири симбола карата: ♠ ♦ ♣ ♥. Сцена је изведена техником инкрустације на плочи од палисандра, од кога су сачињени и унутрашњи дрвени делови кутије, као и детаљи, док су метални делови од месинга са делимично очуваном позлатом.

♥ Сматра се да су данас универзална, 4 знака које познајемо са карата: ♥ ♦ ♣ ♠, потекла из Француске и стандардизовала се широм Европе средином 15. века. Ипак, и данас постоји разлика између боја и знакова карата, који су се у прошлости значајно разликовали у зависности од подручја.

♦ Поједини истраживачи указују на то да су најраније карте из 14. века имале фигуре позајмљене из друштвених кругова двора: краљеви, краљице, жандари, хералди, пехарници, свештеници, кувари, лакеји, рибари, који су неретко били рангирани према бројевима. Некада су на картама биле приказане и различите животиње попут лавова, медведа, соколова, ловачких паса или предмети као што су шлемови, оклопи, мачеви, новац… Неки од мотива су били позајмљени из тарот карата, а неки су, у сведеној форми, задржани и данас.

♣ Данашњи универзални шпил има 52 карте, 2 боје и 4 знака. Врло је занимљива етимологија назива за сва 4 знака која је утицала на њихово значење и симболику. Херц има облик срца, а ова реч у англосаксонском свету и означава срце, док се у романским језицима за овај знак претежно користи реч „cup” (на латинском „када”), те је из ње изведен читав низ појмова: чаша, куп, пехар, ваза, купа (а ако се запитате зашто је баш куп срце, сетите се Купидона). Каро има облик ромба или дијаманта, како се назива у неким језицима, док је у романским „denari” што је јасна асоцијација на новац и у српском језику. Треф има облик детелине, тролиста или крста, међутим „baton” или „baston” значи штап, палица. Пик, наизглед у облику листа, али заправо као симбол мача, алудира на „peak” (врх) али и на „spade” (aшов, лопата).

♠ Витезови представљени слева надесно на кутији из @mpu.rs донекле прате ову симболику: први коњаник на оклопу и на копљу има ♠; пешак, његов пратилац у борби, на оклопу и штиту има ♦, док носи буздован ромбоидног врха. Њима супротстављени у борби су коњаник у оклопу са ♣ који у жестини борбе налеће својим мачем и стрелац, који на штиту носи велико ❤.

Прототип ташне деликатне розикастобеле боје, нијансе добијене у сарадњи са београдским Институтом за кожу, изведен је 1991. у фабрици Меркур у Бачкој Паланци. Иванка Јевтовић, која је већ деценију радила ташне и други аксесоар за ову и друге југословенске фабрике, тада је први пут наступила као самостална модна дизајнерка, са својом етикетом: Ivanka Design, Made in Yugoslavia.

Протипи из ове колекције ташни представљени су на Сајму коже у Паризу и у Њујорку. Запажени, они су довели до уговарања продаје у њујоршкој робној кући Мејзис (Macy’s), чувеној и по асортиману светских брендова. Међутим, околности нису дозволиле продор дизајнерке на светску модну сцену. Маја 1992. уведене су санкције СР Југославији, а тиме су обустављени и сви међународни трговински односи. Уследио је и крах југословенске модне индустрије. Иванкина колекција ташни никада није реализована, баш као што није заживела ни њена робна марка.

У збирци Музеја примењене уметности се чувају луле произведене од морске пене (мешрам), силиката магнезијума чија се највећа налазишта налазе у Турској. Као веома погодан материјал за израду лула, био је веома коришћен у време Османског царства. Мешрам је био изузетно скупоцен, па су и луле израђене од тог материјала биле доступне само вишим друштвеним слојевима. О производњи лула од мешрама на Истоку, још од средине 17. века појављују се записи у путописима. У Европу су стигле  трговином или као део ратног плена. Прва производња лула од морске пене почиње средином 18. века, у Тирингији и Вестфалији у Немачкој, а затим се шири на Француску. Увезене, грубо обликоване луле од морске пене најпре су се дорађивале у европским радионицама, а посебна ажња била је посвећена декорацији. Почетком 19. века Беч постаје центар за производњу луксузних лула од морске пене. Биле су то луле са раскошном декорацијом у резбарији. Тако декорисане подсећале су на слоновачу.

Збирка Музеја примењене уметности садржи 22 луле од морске пене које су настале током 19. века. Све су произведене у комбинацији са металним оковом, док већина поседује и сачуване дрвене чибуке. На многима се налазе иницијали мајстора са урезаном годином настанка. Масивне луле из збирке којој припада и лула под инв.бр. 1691 поседују богату декорацију. Веома популарне теме за декорацију тих употребних предмета су сцене из лова или, као што је случај са поменутом лулом, сцене из битака хришћана и муслимана.

Керамички тањир из 1965. године, представља вредан примерак стваралаштва Ивана Табаковића из његове послератне фазе. Током свог формирања, као ђак Хинка Јуна и Загребачке Академије за умјетност и обрт, Иван Табаковић је стекао прва  знања о керамици, којом се бавио током читавог живота.  Снажан преображај сликарског језика у његовом стваралаштву потпуно је постао јасан после  изложбе из 1955. године под називом Порекло и облици ликовног изражавања. Ова радикална прекретница његовог уметничког приступа постала је видљива и на делима од керамике.  Троуглови, спирале, кругови и пресеци, на овом тањиру, не представљају декоративне елементе већ су потпуно у складу са новим идејним и естетским заокретом. За ову фазу Табаковићевог  рада карактеристична су истраживања на пољу науке, кроз проучавање закона природе и универзума. Табаковић кроз експеримент својеврсног модернизма трансформише устаљене принципе стварајући сопствене системе уметности.

Тањир на полеђини има потпис у виду ћириличних иницијала.

Иван Табаковић (1898-1977), академик, професор, сликар и керамичар. Сликарство је студирао на академијама у Будимпешти, Загребу и Минхену. Као педагог Школе за примењене уметности, Ликовне академије и Академије примењених уметности, извршио је снажан утицај на бројне генерације уметника на овим просторима. На Академији примењених уметности је радиo као професор за уникатну керамику, цртање,  сликање, пројектовање и моделовање. Један је од оснивача уметничких група: Земља, Дванаесторица, Шесторица.

Историју бочица за парфем можемо пратити још од времена старог Египта. У рано модерно доба ова бочице се праве у разним облицима и од различитих материјала, док се у 19. веку у њиховој производњи примењује класичан дизајн.

Минијатурна сребрна бочица за парфем с краја XIX и почетка XX века украшена је мотивом цвећа у картушу, а затвара се металним затварачем са навојима и апликатором. Бочица из око 1900. године, такође је малих димензија. Нaправљена је од брушеног стакла, са декоративним металним затварачем и представља типичан женски модни детаљ из овог периода.

Бочице за парфем сачуване су у породици др Радмиле Поповић Петковић (Београд, 1920–1976), архивисте и научног сарадника Историјског института САНУ. Током 2020. године њена ћерка, Драгана Петковић из Београда, поклонила је ове предмете Музеју.

У знак поштовања према недавно преминулој мултимедијалној уметници Јагоди Буић (14. 3. 1930, Сплит – 17. 10. 2022, Венеција), као Предмет месеца изложили смо Фешту.

Дело је настало крајем шездесетих година 20. века, у деценији када је таписерија постала примарна област стварања Јагоде Буић. Оно се одликује апстрактном геометријском композицијом, наглашеном текстуром вунене нити, деликатно усклађеним јарким колоритом, као и „изрезаним“ деловима који у целину, као равноправни елемент, уводе површину зида на коме је изложено. Таписерија је својеврсни „посредник“ између прве фазе у раду ауторке и њеног зрелог опуса који јој је донео ореол светски признате уметнице.

Фешта је добила награду Загребачког салона 1969. године, а представљена је и у Буенос Аjресу, као и на Међународном бијеналу таписерије у Лозани – тада најзначајнијој манифестацији савремене таписерије.

П. С. Јагода Буић је први пут излагала таписерије управо у нашем Музеју. Било је то 1963. године на изложби Савремена југословенска таписерија, која је приказала домете ове тада омиљене уметничке дисциплине, а која је у Југославији практикована тек десетак година. Деценију касније, Јагода Бујућ је сврстана у круг најзначајнијих таписериста света који су мењали поимање овог медија.