Обнављање лепоте: рестаурација монументалних керамичких паноа Ивана Табаковића из 1937. године

 Иван Табаковић

Сликар, керамичар, професор, члан САНУ

Сликарство је студирао на академијама у Будимпешти (1917), Загребу (1919–1922, 1924) и у Минхену. Живео је у Загребу (до 1930), Новом Саду (1930–1937) и Београду (1937–1977). Радио је као предавач у Школи за примењену уметност (1938–1941), на Ликовној академији (1945–1948) и Академији примењених уметности (1948–1971) у Београду. Био је члан уметничких група Дјело (1926–1929), Земља (1929–1935), Дванаесторица (1937) и Шесторица (1954).

Иван Табаковић је почео да се бави керамиком током студија у Загребу, захваљујући вајару и керамичару Хинку Јуну (Хинко Јухн), оснивачу атељеа за керамику загребачке Академије. На Међународној изложби примењених и индустријских уметности одржаној 1925. године у Паризу, Табаковић је изложио тањир и три крчага од керамике. Као члан загребачког Дјела (1926–1929), он је 1927. године представио своја дела од керамике у Умјетничком павиљону у Загребу и у Београду. Десет година касније, на изложби групе Дванаесторица 1937. године у Београду, Табаковића керамика је оцењена као „нешто најлепше што наша уметност може у тој врсти да покаже“, по речима Милана Кашанина. Исте године, Табаковић се из Новог Сада преселио у Београд, где ће постати један од најзначајнијих педагога послератних генерација уметника, посебно керамичара – Одсек за керамику на Академији примењених уметности водио је од 1948. године.

Карољ Барањи

Вајар, керамичар

Сликарство и вајарство учио је у Минхену, Будимпешти и у Паризу. У Паризу (1924–1925) усавршавао се у атељеу Камила Гарнијеа (Цамилле Гарниер). Живео је у Будимпешти (1925–1931) и у Новом Саду (од 1931). Поред скулптуре бавио се керамиком, као и његова супруга Злата Марков Барањи. Они су заједно изложили премете од керамике 1934. године у Новом Саду.