СТАЛНА ПОСТАВКА

За предмет месеца новембра одабрали смо две модне илустрације из последње деценије XIX века. Обе илустрације биле су објављене у новембру, у немачком часопису Die Modenwelt, једна 1895, друга 1897. године.

Немачки часопис Die Modenwelt: die Illustrierte Zeitung für Toilette und Handarbeiten (Илустроване новине за тоалету и ручне радове) био је један од иностраних модних часописа који су били популарни у Београду током последњих деценија XIX и почетком XX века. Часопис, који је 1865. године у Берлину покренуо издавач Франц фон Липерхајде (Franz von Lipperheide), постигао је велики успех, тако да је излазио у различитим земљама чак на 14 језика. Имао је највећи тираж од свих модних часописа тога времена, а продавао се чак и у Бразилу.

Модне илустрације биле су важан сегмент европских модних часописа, и то у дугом временском периоду, који је трајао од седамдесетих година XVII века па све до Другог светског рата, када модна примат односи фотографија. Изложени предмети припадају збирци од 33 модне илустрације из часописа Die Modenwelt, насталих у периоду од 1892. до 1898. године, коју су Музеју 2019. године поклонили потомци познате београдске сефардске трговачке породице Калеф.

Прва српска уметничка сликарска и вајарска изложба организована је у Сомбору 1910. године, у сарадњи српског уметничког удружења „Лада“ и Добротворне задруге Српкиња Сомборкиња, а под покровитељством српског патријарха Лукијана. Изложба је представљала прворазредни културни догађај, који је имао и снажног одјека у оновременој штампи. На њој је учествовало седамнаесторо сликара и тројица вајара, међу којима су били Бета и Риста Вукановић, Љубомир Ивановић, Марко Мурат, Урош Предић, Паја Јовановић, Стеван Алексић, Ђорђе Јовановић, Симеон Роксандић. Било је изложено 110 радова – слика, цртежа, акварела и скулптура.

Аутор плаката који је промовисао изложбу био је словачки вајар Јован Коњарек (Ján Koniarek). Ликовном опремом плаката, с централном представом ловоровог венца и стилизованим мотивима који носе националну и хришћанску симболику (двоглавни орао, хералдички штит, крстасти облици формирани од флоралних мотива) и, експлицитније, текстом испод њега исказана је основна идеја изложбе, која је била и у основи уметничког удружења „Лада“ – да истакне општи културни напредак српског народа.

Плакат је поклон господина Петра Петровића из Београда.

Када би септембар био воће, био би грожђе. Винова лоза и грожђе су у уметности учестали симболи јесени и плодности, а пошто је септембар месец када се ужива у плодовима, готово да нема персонификације поменутог месеца без представе овог слатког, сочног и зрнастог воћа.

Поред уобичајених јесењих плодова и радости, овог септембра можете уживати и у предмету месеца у Музеју примењене уметности. У питању је двокрилна комода, изузетан и редак примерак намештаја који је настао на нашем поднебљу, а да је познато његово ауторство, као и тачно датовање.

Комода је креативан рад уметничког столара Радована Пантића из 1878. године и према тестаменту госпође Радмиле Гаговић, чија је жеља била да овај комад припадне Музеју примењене уметности (што се и обистинило 2015. године), настала је за двор династије Обреновић, а стицајем различитих историјских околности, нашла се у дому породице Гаговић.

Поред готово скулпторски изведеног дубореза са мотивом грожђа и винове лозе, оно што ову комоду, направљену од четинара и ораха, чини посебно значајном су и изрезбарени иницијали уметника „РП” на унутрашњој страни десног крила, као и година настанка на горњој површини.

♥ ♦ ♣ ♠
Финале ,,Слагалице” се завршило. Сезона годишњих одмора и летње разоноде је почела, а шта је забавније од играња карата на плажи?

🃏 Порекло карата за игру није познато с прецизношћу због недостатка поузданих историјских извора. Сматра се да оне вероватно воде порекло из Кине већ од 9. века или са неког другог азијског подручја, а да су са Далеког Истока, преко Блиског, стигле у Европу и ту се распространиле у 14. веку, у мање или више сличном облику у ком их данас познајемо, али кроз мноштво различитих игара. Кроз историју, број карата у шпилу, њихов изглед и симболи су се мењали у зависности од доба и географског подручја, док је уметничкој обради и дизајну карата увек посвећивана велика пажња. Подједнако важно је било израдити и декорисати кутију за чување карата.

📦 Кутија за карте која се чува у Музеју примењене уметности вредан је примерак који је у лимитираном броју израђен 1910. године у југендстилу, у немачкој фабрици ,,Ерхард и синови” специјализованој за израду малих предмета за кућну употребу и познатој по вештим мајсторима за обраду метала.

⚔ На поклопцу кутије правоугаоног облика представљена је динамична сцена битке две сучељене војске, предвођене четворицом средњовековних витезова, од којих сваки на оклопу или штиту има један од четири симбола карата: ♠ ♦ ♣ ♥. Сцена је изведена техником инкрустације на плочи од палисандра, од кога су сачињени и унутрашњи дрвени делови кутије, као и детаљи, док су метални делови од месинга са делимично очуваном позлатом.

♥ Сматра се да су данас универзална, 4 знака које познајемо са карата: ♥ ♦ ♣ ♠, потекла из Француске и стандардизовала се широм Европе средином 15. века. Ипак, и данас постоји разлика између боја и знакова карата, који су се у прошлости значајно разликовали у зависности од подручја.

♦ Поједини истраживачи указују на то да су најраније карте из 14. века имале фигуре позајмљене из друштвених кругова двора: краљеви, краљице, жандари, хералди, пехарници, свештеници, кувари, лакеји, рибари, који су неретко били рангирани према бројевима. Некада су на картама биле приказане и различите животиње попут лавова, медведа, соколова, ловачких паса или предмети као што су шлемови, оклопи, мачеви, новац… Неки од мотива су били позајмљени из тарот карата, а неки су, у сведеној форми, задржани и данас.

♣ Данашњи универзални шпил има 52 карте, 2 боје и 4 знака. Врло је занимљива етимологија назива за сва 4 знака која је утицала на њихово значење и симболику. Херц има облик срца, а ова реч у англосаксонском свету и означава срце, док се у романским језицима за овај знак претежно користи реч „cup” (на латинском „када”), те је из ње изведен читав низ појмова: чаша, куп, пехар, ваза, купа (а ако се запитате зашто је баш куп срце, сетите се Купидона). Каро има облик ромба или дијаманта, како се назива у неким језицима, док је у романским „denari” што је јасна асоцијација на новац и у српском језику. Треф има облик детелине, тролиста или крста, међутим „baton” или „baston” значи штап, палица. Пик, наизглед у облику листа, али заправо као симбол мача, алудира на „peak” (врх) али и на „spade” (aшов, лопата).

♠ Витезови представљени слева надесно на кутији из @mpu.rs донекле прате ову симболику: први коњаник на оклопу и на копљу има ♠; пешак, његов пратилац у борби, на оклопу и штиту има ♦, док носи буздован ромбоидног врха. Њима супротстављени у борби су коњаник у оклопу са ♣ који у жестини борбе налеће својим мачем и стрелац, који на штиту носи велико ❤.

Прототип ташне деликатне розикастобеле боје, нијансе добијене у сарадњи са београдским Институтом за кожу, изведен је 1991. у фабрици Меркур у Бачкој Паланци. Иванка Јевтовић, која је већ деценију радила ташне и други аксесоар за ову и друге југословенске фабрике, тада је први пут наступила као самостална модна дизајнерка, са својом етикетом: Ivanka Design, Made in Yugoslavia.

Протипи из ове колекције ташни представљени су на Сајму коже у Паризу и у Њујорку. Запажени, они су довели до уговарања продаје у њујоршкој робној кући Мејзис (Macy’s), чувеној и по асортиману светских брендова. Међутим, околности нису дозволиле продор дизајнерке на светску модну сцену. Маја 1992. уведене су санкције СР Југославији, а тиме су обустављени и сви међународни трговински односи. Уследио је и крах југословенске модне индустрије. Иванкина колекција ташни никада није реализована, баш као што није заживела ни њена робна марка.

У збирци Музеја примењене уметности се чувају луле произведене од морске пене (мешрам), силиката магнезијума чија се највећа налазишта налазе у Турској. Као веома погодан материјал за израду лула, био је веома коришћен у време Османског царства. Мешрам је био изузетно скупоцен, па су и луле израђене од тог материјала биле доступне само вишим друштвеним слојевима. О производњи лула од мешрама на Истоку, још од средине 17. века појављују се записи у путописима. У Европу су стигле  трговином или као део ратног плена. Прва производња лула од морске пене почиње средином 18. века, у Тирингији и Вестфалији у Немачкој, а затим се шири на Француску. Увезене, грубо обликоване луле од морске пене најпре су се дорађивале у европским радионицама, а посебна ажња била је посвећена декорацији. Почетком 19. века Беч постаје центар за производњу луксузних лула од морске пене. Биле су то луле са раскошном декорацијом у резбарији. Тако декорисане подсећале су на слоновачу.

Збирка Музеја примењене уметности садржи 22 луле од морске пене које су настале током 19. века. Све су произведене у комбинацији са металним оковом, док већина поседује и сачуване дрвене чибуке. На многима се налазе иницијали мајстора са урезаном годином настанка. Масивне луле из збирке којој припада и лула под инв.бр. 1691 поседују богату декорацију. Веома популарне теме за декорацију тих употребних предмета су сцене из лова или, као што је случај са поменутом лулом, сцене из битака хришћана и муслимана.

Керамички тањир из 1965. године, представља вредан примерак стваралаштва Ивана Табаковића из његове послератне фазе. Током свог формирања, као ђак Хинка Јуна и Загребачке Академије за умјетност и обрт, Иван Табаковић је стекао прва  знања о керамици, којом се бавио током читавог живота.  Снажан преображај сликарског језика у његовом стваралаштву потпуно је постао јасан после  изложбе из 1955. године под називом Порекло и облици ликовног изражавања. Ова радикална прекретница његовог уметничког приступа постала је видљива и на делима од керамике.  Троуглови, спирале, кругови и пресеци, на овом тањиру, не представљају декоративне елементе већ су потпуно у складу са новим идејним и естетским заокретом. За ову фазу Табаковићевог  рада карактеристична су истраживања на пољу науке, кроз проучавање закона природе и универзума. Табаковић кроз експеримент својеврсног модернизма трансформише устаљене принципе стварајући сопствене системе уметности.

Тањир на полеђини има потпис у виду ћириличних иницијала.

Иван Табаковић (1898-1977), академик, професор, сликар и керамичар. Сликарство је студирао на академијама у Будимпешти, Загребу и Минхену. Као педагог Школе за примењене уметности, Ликовне академије и Академије примењених уметности, извршио је снажан утицај на бројне генерације уметника на овим просторима. На Академији примењених уметности је радиo као професор за уникатну керамику, цртање,  сликање, пројектовање и моделовање. Један је од оснивача уметничких група: Земља, Дванаесторица, Шесторица.

Историју бочица за парфем можемо пратити још од времена старог Египта. У рано модерно доба ова бочице се праве у разним облицима и од различитих материјала, док се у 19. веку у њиховој производњи примењује класичан дизајн.

Минијатурна сребрна бочица за парфем с краја XIX и почетка XX века украшена је мотивом цвећа у картушу, а затвара се металним затварачем са навојима и апликатором. Бочица из око 1900. године, такође је малих димензија. Нaправљена је од брушеног стакла, са декоративним металним затварачем и представља типичан женски модни детаљ из овог периода.

Бочице за парфем сачуване су у породици др Радмиле Поповић Петковић (Београд, 1920–1976), архивисте и научног сарадника Историјског института САНУ. Током 2020. године њена ћерка, Драгана Петковић из Београда, поклонила је ове предмете Музеју.

У знак поштовања према недавно преминулој мултимедијалној уметници Јагоди Буић (14. 3. 1930, Сплит – 17. 10. 2022, Венеција), као Предмет месеца изложили смо Фешту.

Дело је настало крајем шездесетих година 20. века, у деценији када је таписерија постала примарна област стварања Јагоде Буић. Оно се одликује апстрактном геометријском композицијом, наглашеном текстуром вунене нити, деликатно усклађеним јарким колоритом, као и „изрезаним“ деловима који у целину, као равноправни елемент, уводе површину зида на коме је изложено. Таписерија је својеврсни „посредник“ између прве фазе у раду ауторке и њеног зрелог опуса који јој је донео ореол светски признате уметнице.

Фешта је добила награду Загребачког салона 1969. године, а представљена је и у Буенос Аjресу, као и на Међународном бијеналу таписерије у Лозани – тада најзначајнијој манифестацији савремене таписерије.

П. С. Јагода Буић је први пут излагала таписерије управо у нашем Музеју. Било је то 1963. године на изложби Савремена југословенска таписерија, која је приказала домете ове тада омиљене уметничке дисциплине, а која је у Југославији практикована тек десетак година. Деценију касније, Јагода Бујућ је сврстана у круг најзначајнијих таписериста света који су мењали поимање овог медија.