Зборник 19 / 2023 (Музеј примењене уметности. Online)

ISSN 2466-460X (Online)

ISSN 0522-8328 (Штампано издање)
PDF штампаног издања (9.8 MB)

Главни и одговорни уредник: Биљана Јотић

Уредник броја: Биљана Црвенковић, Мила Гајић

Уређивачки одбор:
др Никола Шуица (Универзитет у Београду, Факултет ликовних уметности, Београд)
др Маја Станковић (Универзитет Сингидунум, Факултет за медије и комуникације, Београд)
др Владана Путник Прица (Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Београд)
мр Слађана Петровић Варагић (историчарка уметности, Пожега)
Биљана Јотић (Музеј примењене уметности, Београд)
Мила Гајић (Музеј примењене уметности, Београд)
Биљана Црвенковић (Музеј примењене уметности, Београд)

Секретар редакције броја: Ана Самарџић

Сви текстови у рубрикама Прилози, Полемике, Критике и Прикази се рецензирају.
Листа рецензената:
др Весна Бикић, научни саветник, Археолошки институт, Београд
др Драгана Павловић, доцент, Универзитет у Београду, Филозофски факултет – Одељење за историју уметности
мр Јелена Пераћ, музејска саветница, Музеј примењене уметности, Београд
Проф. др Милан Попадић, редовни професор, Универзитет у Београду, Филозофски факултет – Одељење за историју уметности
др Бојан Поповић, музејски саветник, Народни музеј, Београд
мр Бојана Поповић, музејска саветница, Музеј примењене уметности, Београд
Јелена Поповић, виша кустоскиња, Музеј примењене уметности, Београд
ма Уна Поповић, виша кустоскиња, Музеј савремене уметности, Београд
др Милан Просен, доцент, Универзитет уметности у Београду, Факултет примењених уметности – одсек: Историја уметности

Часопис је индексиран:
Ebsco, KoBSON, ERIH PLUS

Садржај Зборника 19 / 2023 (Музеј примењене уметности. Online)

О Зборнику
About Journal
БОЈАНА ПОПОВИЋ
Апстракт:
Формирање на Вишој националној школи за декоративне уметности (1918–1921) и подстицајна атмосфера послератног Париза утицали су на то да Душан Јанковић (1894–1950) започне и оствари каријеру декоративног уметника. У његовом медијски разноврсном опусу присутне су и активности везане за опремање ентеријера, како у Француској тако и у Београду. Реч је о десетак пројеката који се односе на обликовање целокупног унутрашњег простора, појединачних комада намештаја и тепиха, као и на, карактеристично за епоху, осликавање зидних површина. Увек у складу са актуелним токовима, двадесетих година 20. века Јанковићев рад је оличење ар деко стила, док је у наредној деценији, бавећи се превасходно опремањем стамбеног простора, тежио сведеним и вишефункционалним решењима модернистичког рационализма. У тој области рада уметника репрезентују ентеријер мале сале београдског хотела Касина изведен за уметнички бал Хиљаду и друга ноћ (1923), сала Тик-так париског кабареа Мулен руж (1925) и вила породице Де Фаж у Сен Клуу (1932–1934).
Кључне речи:
ар деко, ентеријер, Душан Јанковић, модернизам, намештај
Summary:
Dealing with interior and furniture design, as well as other areas of creativity, Dušan Janković (1894–1950) consistently expressed his modernist sensibility. The styles of the past are not the origin of his work, except for the effort to modernize Yugoslav folk ornamentation, which was in accordance with the taste of the era. His interiors from the twenties are the epitome of Art Deco. Richly painted walls and ceilings, with an abundance of floral and geometric ornamentation, they are characteristic of the author’s entire work during the first decade of his creativity. Figural compositions, and in the spirit of de-radicalized Cubism, he rarely represented (Kasina, 1923; Moulin rouge, 1925). The painting of wall surfaces will remain relevant even during the thirties, when Janković left the previous patterns. The surviving sketches for the villa in Saint- Cloud (1934) show that he devised a discrete geometric ornament of a series of short parallel lines by combining, which achieved dynamism and variety. The furniture designed by Janković, from the very beginning in 1924, is extremely functional, reduced in form and devoid of ornamentation, while decorativeness is achieved by a covering with veneers of an interesting structure and contrasting color. With rare exceptions (the project for Jovan Cvijić’s house, 1925), he will create in this manner in the 1930s, when furniture design will occupy a more important place in his work. Like his contemporaries inclined to modernization trends, Janković thought about the rationalization of space and its functional furnishing, that is, about multi-purpose, easily portable and foldable furniture, in the production of which new materials and technologies have a corresponding importance. It is the furniture that shows how consistent Janković remained with his youthful conviction that the goal of applied art is the harmony of the purpose of the object with the material from which it is made, as well as striving for harmony of the whole and details, whereby decorative elements are unnecessary.

Translated by Tatjana Nišić
ВАЊА КОСАНИЋ
Апстракт:
Тема рада јесте стваралаштво модног дизајнера Милорада Микија Игњића (1942–2017), који је у периоду од средине шездесетих до средине деведесетих година ХХ века остварио изузетан успех пре свега као креатор аксесоара. Циљ рада је да се први пут прикаже опус Милорада Игњића, чије је име до сада било познато само стручној јавности, а чији је допринос развоју и успеху југословенске модне индустрије на светском тржишту у поменутом периоду био значајан. Игњићева каријера започела је на студијама архитектуре, потом се стицајем околности преусмерила на филмску и позоришну костимографију (где је једно време био и асистент костимографа у Народном позоришту у Београду), а након познанства са модним креатором Александром Јоксимовићем на модни дизајн. Она показује истовремено и пут једног креатора кроз све области модног дизајна: од креирања радних униформи, женских, мушких и дечјих колекција одеће, трикотаже, до дизајнирања мушких и женских ташни и путних торби. Истраживање његовог рада омогућено је захваљујући заоставштини Микија Игњића која се чува у Музеју примењене уметности у Београду, а у којој се између осталог налазе изведени примерци аксесоара, награде, фотографије реализованих модела, модне илустрације...
Кључне речи:
аксесоар, Александар Јоксимовић, Национални салон, Милорад Мики Игњић, модни дизајн, Центротекстил
Summary:
The subject of this paper is the work of fashion designer Milorad Miki Ignjić (1942 - 2017), who in the period from the mid-sixties to the mid-nineties of the 20th century achieved extraordinary success, primarily as a designer of accessories. The aim of this work is to show, for the first time, the entire work of Milorad Ignjić, whose name was known, until now, only among experts, and whose contribution to the development and success of the Yugoslav fashion industry on the world market, in the mentioned period, was significant. Ignjić’s career began with architecture studies but then, due to circumstances, he started to create film and theater costumes (for a while he was an assistant costume designer at the National Theater in Belgrade) and after his encounter with the fashion designer Aleksandar Joksimović, he started to work in fashion design. At the same time, his career shows the path of a designer through all areas of fashion design: from the creation of work uniforms, women’s, men’s and children’s clothing collections, knitwear, to the design of men’s and women’s handbags and travel bags. In this work we tried to represent Ignjić’s entire creativity in fashion design from haute couture as, in his words, the essence of artistic expression, from which then arise the variations for the textile industry and ready-made clothing, the fields in which he also worked in. We tried to define the basic characteristics of his style in creating accessories, but also in fashion illustration as an important part of his work. The variety of his work opens the possibility for further researches of the individual parts of Ignjić’s fashion design.

Translated by the author
ВЕСНА МАЏОСКИ (VESNA MADŽOSKI)
BEING (A) NEGATIVE: THE SPECTRE OF SOCIALISM IN PHOTOGRAPHIC ARCHIVES
БИТИ НЕГАТИВ(АН): БАУЦИ СОЦИЈАЛИЗМА У ФОТОГРАФСКИМ АРХИВАМА
Abstract:
In rare anthropological interpretations of the glass smashing custom in the Balkan Peninsula, it is written that this could be understood as a manner in which one informs his/her environment of transiting to a different state of consciousness. This article analyses, on one side, the questions encountered while working on the exhibition “Fragile: Glass Narratives, Broken Histories” (Public Space With A Roof – Amsterdam and Skver Magazin – Zaječar, December 2022, Museum of Applied Art Belgrade), and on the other the possibility of interpreting socialist history from the fragments found in the former glass and crystal factory “Kristal– Zaječar.” The focus is on the discovery of several hundred rolls of discarded photographic negatives, a key tool of understanding the glass production in Serbia after World War II. In an unusual dialectics, the glass fragments become ‘readable’ thanks to the survived images of the past, while the history narrative created by the found negatives becomes destabilized by this smashed glass. The theory of photo negatives is fragmentary in the history of photography and this article is an attempt to change this. Namely, the potential of negatives to offer different versions of one recorded moment also offers a unique possibility to write versions of history not complying with the official narratives. This way, a new plane of understanding the new post-socialist ‘normality’ is created.
Key words:
Kristal-Zaječar, glass smashing, photo negatives, Walter Benjamin, history of photography
Резиме:
У ретким покушајима антрополошког тумачења обичаја ломљења стаклених чаша у кафанама на нашим просторима говори се о поступку информисања околине о преласку у измењено стање свести. Овај рад бави се, са једне стране, анализом питања насталих током истраживања за изложбу Пази ломљиво: стаклени наративи, поломљене историје (Public Space With A Roof – Амстердам и Сквер магазин – Зајечар, одржане у Музеју примењене уметности Београд, 29. децембар 2022 – 15. јануар 2023) и, са друге стране, могућностима читања и тумачења социјалистичке прошлости на основу фрагмената пронађених у некадашњој фабрици Кристал – Зајечар. Посебна пажња посвећена је открићу неколико стотина ролни фотографских негатива, сакривених у сметлишту некадашње фабрике кристала, без којих се разумевање производње стакла у Србији након Другог светског рата чини немогућим. Кроз необичну дијалектику, фрагменти стакла постају „читљиви” захваљујући преживелим сликама из прошлости, док наратив историје коју пронађени негативи стварају постаје дестабилизован овом срчом од кристала. Поред тога, испоставило се да су теоретска разматрања статуса негатива у историји фотографије фрагментарна и готово непостојећа, а тај пропуст овај рад жели да исправи. Наиме, потенцијал негатива да пружи различите верзије забележеног тренутка пружа нам и јединствену могућност писања верзија историје које одступају од усвојених наратива, стварајући ново поље за разумевање преласка у нову, постсоцијалистичку „нормалност”, о којој нам можда говоре тоне пронађеног разбијеног стакла.
ТАЊА ВИЋЕНТИЋ
Апстракт:
Народни музеј у Аранђеловцу баштини драгоцену Збирку савремене уметничке керамике, која је формирана делатношћу међународног Симпозијума Свет керамике. Приликом реализације изложбене поставке Трансформација ‘керамичке слике’ селектована су дела из музејске колекције са основним циљем да се употпуни општа анализа развоја керамичке слике, почев од првих паноа који су израђени с потенцијално декоративном наменом, преко оних који очитавају модернистичке и постмодернистичке тенденције, до уметничких инсталација насталих у протеклих неколико година. Циљ овог рада јесте да укаже на почетке и могуће узоре, а затим да се помоћу ексклузивног музејског материјала насталог на Симпозијуму Свет керамике проблематизује постојање, заступљеност и трансформација керамичке слике у уметности на овим просторима од седме деценије 20. века до данас.
Кључне речи:
уметничка керамика, пано, керамичка слика, зидна инсталација
Summary:
The National Museum in Arandjelovac has been bequeathed a valuable collection of contemporary artistic ceramics, formed due to the activities of the international World of Ceramics Symposium from 1974 until today. By means of this collection, we can follow the development of the Yugoslav/Serbian art scene, as well as the influence of foreign creative tendencies on the artistic ceramics practice in this region. The forming of this collection was influenced by numerous factors such as the general social, political and economic conditions in the country, although the role of the selectors was practically the most conclusive. During the implementation of the 2022 exhibition “Transformation of ceramic painting” by the National Museum in Arandjelovac in 2022, artworks were selected from the museum collection with the main goal of completing the general analysis of the ceramic painting development, starting with the first panels that were made with a potentially decorative purpose to those that contain modernist and postmodernist tendencies and finally, to the installation artworks created during the past few years. The aim of this work is to point out the beginnings and possible role models and then to present the existence, representation and transformation of ceramic painting in the art in this region from the seventh decade of the 20th century by using exclusive museum material created at the World of Ceramics Symposium. The transformation has been occurring gradually, by means of expanding the conventional boundaries of the ceramic material to the including of new ones, and the application of different methodological approaches which have given art objects numerous new meanings.

Translated by the author
ДРАГИЊА МАСКАРЕЛИ
ТРИ ХАЉИНЕ У MУЗЕЈУ: МУЗЕЈСКИ ТЕЗАУРУСИ И МОДА У СРБИЈИ У XIX И ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА
THE THREE DRESSES IN THE MUSEUM: MUSEUM THESAURI AND FASHION IN SERBIA IN THE 19TH AND EARLY 20TH CENTURIES
Апстракт:
Јавне збирке одеће представљају један од основних извора за студије моде у Србији у XIX и почетком XX века. Основни критеријум селекције приликом формирања тих збирки била су естетска и уметничка својства модних предмета, као и њихова национална симболика. Због тога се истраживачи моде у Србији у XIX и почетком XX века често суочавају са недовољно документованим и систематизованим тезаурусима, неразвијеном терминологијом и недоступношћу информација. Сегмент документације тезауруса коме није било посвећено довољно пажње јесу биографије појединачних предмета, тако да за многе од њих данас не знамо ко их је и када носио, иако је већина у музејску збирку ушла као део породичног наслеђа. На примеру три музејска модна предмета: хаљина МПУ, инв. бр. 5593, 5207 и 22891 из збирке Музеја примењене уметности у Београду, које су настале и ношене као венчане хаљине у Србији у периоду од 1878. до 1911. године, овај рад прати примену и употпуњавање њихове документацијске мере кроз интерпретацију и комуникацију на различитим музејским изложбама.
Кључне речи:
музејски тезауруси, музеализација моде, документацијска мера, сведочанственост, интерпретација, комуникација
Summary:
Public collections of clothes are one of the main sources for the studies of fashion in Serbia during the 19th and early 20th centuries. The basic selection criteria during the formation of these collections were the aesthetic and artistic values of fashion items, as well as their national symbolics. For that reason, researchers of 19th and early 20th-century Serbian fashion often have to cope with insufficiently documented and systematized thesauri, undeveloped terminology, and a lack of information. The biographies of individual items are a segment of the thesaurus documentation that has not been given enough attention; today for many of them we have no information when and by whom they were worn. Using the example of three museum fashion items – dresses, MAA, accession nos. 5593, 5207, and 22891 from the collection of the Museum of Applied Art in Belgrade, which were made and worn as wedding dresses in Serbia in the period from 1878 to 1911 – this paper follows the use and development of their documentary measure through interpretation and communication at various museum exhibitions. By comparing the dynamics of their presentation, we can conclude that, in addition to the collecting and exhibition policy of the museum, as well as the properties of the object itself, the documentary measure has an important role in the interpretation and communication of museum thesauri and fashion. In the present time, the three dresses in the Museum, as fashion items worn in Serbia in the past, not only inform us about changes in fashion trends. Considered a part of visual culture, they testify to different cultural models, ideological and social frameworks in which trends were created and developed.

Translated by the author
ДРАГАНА ФРФУЛАНОВИЋ
ОГЛАВЉЕ НА ПОРТРЕТУ КТИТОРКЕ БОГОРОДИЧИНЕ ЦРКВЕ У ДОЊОЈ КАМЕНИЦИ
HEADDRESS ON THE KTITOR’S PORTRAIT OF THE CHURCH OF THE VIRGIN MARY IN DONJA KAMENICA
Апстракт:
Средњовековно портретно сликарство у оквиру ктиторских композиција, као најчешћем облику официјелног портретисања, представља значајан извор који нам открива какав је био начин одевања и украшавања средњовековне властеле. Предмет истраживања јесте портрет ктиторке у Богородичиној цркви у Доњој Каменици и њен начин украшавања кроз оглавље, као и тражење њему упоредивих модела у портретном фреско-ансамблу позносредњовековног Балкана. Јединственост оглавља доњокаменичке ктиторке огледа се кроз сложену обраду накита, зракастих наушница и металних апликација, укомпонованих несвакидашњом формом са двема марамама и специфичном формом капе. То условљава студиознији приступ у сагледавању начина покривања глава код жена у портретном фреско-сликарству на простору земаља византијске културне сфере и проналажење сродних модела. Разматрањем одабраних варијетета властелинског оглавља, у њиховој целини или у појединим детаљима, с примењеним материјалом и техникама, могуће је пронаћи упоредиве елементе са оглављем доњокаменичке ктиторке, што води компаративној анализи и проналажењу места оваквој врсти властелинског оглавља у моди прве половине XIV века. Начињеном студијом указује се и на специфичности оглавља доњокаменичке ктиторке које је настало из јединственог споја елемената, попут накита, који су препознатљиви и на другим властелинским приказима, и оних без поредбених примера у овом миљеу, чије порекло треба тражити у регионалним одликама народног одевања.
Кључне речи:
ктиторка, ктиторска композиција, накит, наушнице, оглавље, портрет
Summary:
The portrait of the founder of the Church of the Virgin Mary in Donja Kamenica has attracted attention by its unusual exemplar of covering and decorating the head, i.e. the headdress. It consists of a cap, two scarves and jewelry in the form of earrings, as well as a diadem and metal applications. The unusualness of this headdress is reflected in the combination of elements that form a complex structure with no adequate example in 14th century medieval portrait fresco painting. The ktitor wears a cap of an unusual shape, for which it is impossible to find similar examples among the portraits of the landlady. It is difficult to determine the material from which it was made, although it was unquestionably a template in the styling of the headpiece with two scarves. The case of wearing two scarves is well known, albeit not in combination with a cap. The shape of the cap of the founder of Donja Kamenica remains unidentified, but examples of folk clothing in the area of the Timok Valley point to a regional variety that may have originated from folk costumes. This complex headdress is decorated with expensive jewelry in the form of lunula earrings, combined with metal applications. Compared with the portraits of other noblewomen and archaeological findings, it has been established that it involves a more recent type of jewelry made using complex techniques of gold or silver and with the application of pearls. The portrait, or more precisely the headdress of the founder of Donja Kamenica, reflects a woman’s desire and need for beautification, though in accordance with the potentials of her family and following current trends, while at the same time making a connection with the local forms of clothing.

Translated by the author
ГОРАНА СТЕВАНОВИЋ
ХЕТЕРОГЕНИ ОПУС ЈОВАНА Ј. ПЕШИЋА У ГРАФИЧКОЈ ЗБИРЦИ НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ СРБИЈЕ
THE HETEROGENEOUS OPUS OF JOVAN J. PEŠIĆ IN THE GRAPHIC COLLECTION OF THE NATIONAL LIBRARY OF SERBIA
Апстракт:
Самоуки уметник Јован Ј. Пешић (1886–1936), чија хетерогена делатност обухвата период од 1897. до 1934, оставио је за собом бројнa идејна решења из области архитектуре, карикатуре и вајарства. Главни извор за проучавање Пешићевог опуса, који до сада није доследно и систематски истражен, била је Графичка збирка Народне библиотеке Србије у којој се чува триста деведесет Пешићевих цртежа, скица, карикатура и архитектонских пројеката, фотографија са фронта из периода Првог светског рата, као и нацрта из домена наоружања из међуратног периода. У раду су мапиране кључне тачке Пешићевог професионалног пута на основу прегледа оригиналне грађе, као и релевантне литературе у којој се фрагментарно помиње делатност овог недовољно истраженог уметника. У тумачењу Пешићевих нацрта оклопних возила и пловила из међуратног периода значајна је била помоћ стручњака из Војног музеја у Београду. Јован Пешић се свакако не може подвести под одредницу класично профилисаног уметника, већ је пре реч о визионару који је настојао да, следећи Инкиостријеву замисао, пренесе елементе српске традиције и народног духа у све видове уметничког изражавања. Остаће упамћен по великом броју нереализованих пројеката, али и као идејни творац разноликих и иновативних идејних решења варирајућег квалитета из области ликовне и примењене уметности којима је недостала студиозност школованог уметника. Највећи успех Пешић је недвосмислено постигао радећи пластику мањег формата, као и карикатуре политичке и друштвене тематике. Покушавајући да аргументујемо Пешићеве амбициозне замисли у домену примењене уметности и занатства, суочавамо се са чињеницом да је његов опус остао у сенци великана српске скулптуре и карикатуре са почетка двадесетог века.
Кључне речи:
Јован Пешић, Графичка збирка, карикатуре, пројекти, цртежи
Summary:
Self-taught artist Jovan J. Pešić (1886-1936), whose heterogeneous activity covers the period 1897-1934, left behind a number of ideas in the fields of architecture, caricature and sculpture. The main source for the study of Pešić’s oeuvre, which has not been systematically researched until now, was the Graphic Collection of the National Library of Serbia, which stores three hundred and ninety of Pešić’s drawings, sketches, caricatures and architectural projects, as well as photographs from the front from the period of World War I and sketches of weapons from the interwar period. The paper maps the key points of Pešić’s professional path based on a review of the original material, as well as a relevant literature in which the activity of this insufficiently researched artist is mentioned in fragments. In the interpretation of the artist’s designs of armored vehicles and vessels from the interwar period, the assistance of experts from the Military Museum in Belgrade was significant. Jovan Pešić cannot be categorized as a classic profiled artist but rather a visionary who, following Inkiostri’s idea, transmits elements of Serbian spiritual tradition and folk character. He will be remembered for a large number of unrealized projects, but also as the creator of different and innovative conceptual solutions of varying quality in the field of fine and applied arts. Trying to understand Pešić’s ambitious ideas in the field of applied art and craftsmanship, we are faced with the fact that his oeuvre remained in the shadow of the great Serbian sculptures and cartoonists from the beginning of the twentieth century.

Translated by the author
ДЕЈАН ВОРГИЋ
УМЕТНИЧКО-ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ ФАБРИКЕ СТАКЛА УКРАС ИЗ АЛИБУНАРА (1967–2009)
ARTISTIC AND HISTORICAL DEVELOPMENT OF THE GLASS FACTORY UKRAS FROM ALIBUNAR (1967–2009)
Апстракт:
Фабрика стакла Украс у Алибунару подигнута је 1966. године као пројекат међудржавне сарадње између Мађарске и Југославије. Уз помоћ технолога, инжењера и опреме из Мађарске успостављен је систем производње, а осам врхунских стакларских мајстора из четири мађарске фабрике стакла дошло је у Алибунар како би покренули производњу 1967. године. За релативно кратко време фабрика је овладала техникама квалитетног ручно обликованог, дуваног и пресованог стакла за потребе покућства и угоститељства на две лончане пећи. Током друге половине седамдесетих година у фабрику стиже и први школовани дизајнер Милош Крсмановић, који знатно доприноси развоју производног програма. Алибунарска стаклара постаје и својеврсна парадигма за оно што данас можемо звати југословенским стакларством, будући да су се у њој преламали утицаји из сестринских фабрика из Параћина, Прокупља и Рогашке Слатине. Да је квалитет производа био на високом нивоу током осамдесетих година, видимо и на основу података да је фабрика са успехом задовољавала критеријуме наручилаца из иностранства. Нажалост, фабрика је делила судбину бројних предузећа која су пропала током периода транзиције. Пећи су угашене 2009. године, а фабрика је 2012. пала у стечај из кога никада није изашла. Како досад није написан нити један чланак у релевантном часопису на тему фабрике Украс, циљ је да се открије уметничко-историјски развој ове стакларе. Помоћу чланака из новина и различитих публикација, интервјуа са некадашњим радницима фабрике и теренског рада, расветлиће се значај једине фабрике на простору данашње Војводине која је производила ручно дувано стакло.
Кључне речи:
Алибунар, Милош Крсмановић, стакло, Фабрика стакла Украс
Summary:
The Glass Factory Ukras (Ornament) from Alibunar was built in 1966 as an interstate cooperation project between Hungary and Yugoslavia. Its production system was established with the help of technologists, engineers and equipment from Hungary, and eight top glass masters from four Hungarian glass factories came to Alibunar to start production in May 1967. In a relatively short time, the factory mastered the techniques of high-quality hand-shaped, blown and pressed glass for household and hospitality industry needs, working on two pot furnaces which used natural gas as fuel. In the second half of the 70s, Miloš Krsmanović (b. 1957) joined the factory staff, and became and remains its chief designer. In its zenith, the glass factory exported products to Germany, Italy, France and the USA, though most of its goods were marketed on the territory of Yugoslavia. During the second half of the 1980s, the Alibunar glass factory achieved significant cooperation with the famous Sebastijan Gallery and designer Emilia Marodić. Unfortunately, the factory shared the fate of the numerous factories that failed during the transition period. Its furnaces were shut down in 2009, and the factory went into bankruptcy in 2012, from which it never recovered. The Glass Factory Ukras was the smallest modern glass factory in Serbia and the former Yugoslavia and the only producer of hand-blown and pressed glass in the province of Vojvodina. In its 42-year history, it has produced millions of tons of glass for the domestic and foreign markets, with the production of almost 1,000 items.

Translated by the author
БИЉАНА ЈОТИЋ
БИЉАНА ЈОТИЋ
БИЉАНА ЈОТИЋ