The paper offers an analysis of fashion press in Serbia in the 20^th century as a medium that both transferred fashion news and fostered stereotypes about women's needs, obligations and opportunities. Fashion magazines cannot be analyzed separately from women's press, whose sections dedicated to fashion, illustrations and photographs contributed to the affirmation of some established models, while also influencing the shaping of taste and public opinion. By placing individual journals in the context of the period when they were current, and when their design and content were being changed, it is possible to trace a whole series of social and political changes in Serbia in the 20^th century. The same magazines often had the role of arbiters of fashion taste and served as a source of practical advice in times of crisis and saving.

In the early 20^th century and especially between the two world wars, in accordance with the rise of mass culture, press in Serbia followed the models set by European press.

Quite oppositely, after World War II, a new socialist culture took shape which would, since the mid-1950s, begin to seek stylistic models in the West, reinterpreting them according to the then current tastes of the socialist community. The period of economic growth led to a rise in the standard of living and an increased consumer spending, which was reflected in the press through regular reporting on fashion shows, the rise of the national textile industry and Yugoslav fashion design, especially in the late 1960s and throughout the 1970s.

Products of fashion industry originating in the West were carefully selected for reproduction in magazines in accordance with the need to meet the classical ideals of a socialist dress code. By the end of the 1980s, women's press included an increasing number of texts on fashion, which influenced the shaping of individual desires to imitate international models, while in the 1990s many national magazines were discontinued and attention was switched to international ones and their offer.

Текст представља покушај анализе историје Бијенала индустријског дизајна током првих двадесет година његовог постојања. У средишту наше пажње биће најважнији организациони аспекти: напори везани за установљавање Бијенала, дефинисање његових циљева и улоге, те његових достигнућа и, на крају, али не мање важно, потреба да се ревидира темељни концепт ове манифестације.

У Југославији, главни циљ Бијенала индустријског дизајна био је повезивање дизајнера са индустријом. Ова манифестација је са великим успехом испуњавала ту функцију, нарочито током прве деценије постојања, када је Бијенале индустријског дизајна у Љубљани, заједно са Миланским тријеналом, било једна од најважнијих манифестација у вези са дизајном у Европи. Поред тога, било је то и једино бијенале те врсте на свету. На Бијеналу је учествовао велики број дизајнера како из Западне, тако и из Источне Европе. Уз редовно учешће италијанских, немачких и аутријских дизајнера, Бијенале је нудило више од пуког увида у историју и развој југословенског дизајна. У оквирима датог концепта и у различитим периодима, Бијенале је на једном месту окупило различите приступе неких од водећих европских дизајнера како у погледу технологије, тако и у погледу форме. Током прве две деценије постојања, Бијенале је прилично успешно остваривало свој циљ – повезивање дизајнера и индустрије. Ипак, осамдесетих година XX века, у време постмодернизма, као и након двадесет година постојања, модернистички концепт више није био прихватљив.

The paper examines the concept of originality, its historical sources and the different forms of its manifestation in the field of creativity. Special attention is paid to the problem of originality in the field of clothing, so the phenomenon of fashion is treated, more from the perspective of a slicker than of a fashion designer. The overview of the development of historical conditions in the culture and society that preceded the rise of the value of originality should create assumptions for its understanding, i.e. of the reason for which this term has been imposed as one of the supreme values of the modern age. Originality is viewed in the light of the possibilities of aesthetic expression of the individual, which finds the means of identification in the manifestations of personal taste, but also the means for realization of its individuality, and authentic existence.

In its nature and structure, the book has always been interactive. However, the paper does not deal with the primary interactivity of books. In the mid-20^th century, new types of books appeared which required a different, completely new, dynamic way of reading. The new book has appeared which offers new opportunities. Although this approach was a surprise to readers, the book's new nature was in accord with everything that was happening around it – the society of the spectacle. The earliest interactive books were stories which involved the reader in their creation – the socalled gamebooks (in which readers could choose among several possible endings). They were followed by interactive books for children, lift-the-flap books, tactile books, soundcreating books, books that smell when rubbed, etc. Along with being interactive, the book has also become a toy. With the rise of desktop computers, and, subsequently, laptops, and the expansion of computer and network activities, the book was transferred into that domain. At first, it was the electronic book whose underlying structure was the same as that of today's Internet pages (hyperlinks). As technology has developed, via interaction through animation and lavish illustration, the book has turned into an application. Nowadays, the book is a form of multimedia content, which alters the linear reading into parallel and multidimensional reading. The question arises whether this constitutes a new future of the book or merely another form/dimension of the book, where the reader will be able to choose the preferred form.

У време када се музеји и архиви суочавају са великим финансијским, друштвено-економским и дигиталним изазовима, сарадња итекако има смисла. Зато успостављање заједничке основе која нуди решења за потребе и проблеме партнера представља једно од највећих достигнућа пројекта Europeana Fashion. Пројекат Europeana Fashion финансиран је у оквиру Програма за конкурентност и иновативност Европске комисије (CIP), тема: Агрегација садржаја за портал Europeana (Aggregating Content for Europeana); пројекат је добио трогодишњу донацију за израду тематског агрегатора који би прикупљао дигиталне садржаје у вези са модом.

Конзорцијум Europeana Fashion чинила су 22 партнера чији је задатак био да на портал Europeana поставе 700.000 дигиталних записа, који садрже дигитал- не слике различитих предмета, од историјских костима и аксесоара, до цртежа, часописа, скица, форографија, видео записа, модних каталога и др.

Пројекат Europeana Fashion финансиран је у оквиру Мреже најбоље праксе (Best Practice Network) и морао је да испуни следеће циљеве:
• агрегирати и међусобно ускладити постојеће дигиталне садржаје из најважнијих и најзаним- љивијих европских модних збирки;
• постићи бољу интероперабилност расутих и хетерогених збирки;
• омогућити приступ дигиталним садржајима креирањем посебног портала посвећеног моди;
• развити алате и сервисе за интеграцију садржаја које креирају корисници;
• ангажовати европску модну заједницу у музејима, на универзитетима и у приватном сектору.

Пројекат се формално завршио у фебруару 2015, а након тога га је оценила Европска комисија. У оцени је закључено да је пројекат остварио све зацртане циљеве, а да је у неким сегментима превазишао очекивања.

Након окончања пројекта, опстанак портала Europeana Fashion омогућен је захваљујући двема иницијати- вама:
• Међународном удружењу Europeana Fashion (Europeana Fashion International Association)

У августу 2014. године основано је Међународно удружење Europeana Fashion, које је је регистровано у Италији. Захваљујући овој иницијативи, Europeana Fashion је постала правно лице које се финансира прилозима чланова.
• Europeana Fashion у оквиру Инфраструктуре дигиталних сервиса портала Europeana (Europeana Digital Service Infrastructure)

Крајем септембра 2014. године, Фондација Europeana, тј. правно лице које је носилац инцијативе Europeana, поднела је предлог пројекта у оквиру још једног програма који финансира Европска унија – Инструмента за повезивање Европе (Connecting Europe Facility). Ове иницијативе ће омогућити пројекту Europeana Fashion да опстане, прошири постојећу мрежу и реализује конкретне акције.

In the town of Corfu there is a church dedicated to St Spyridon of Tremithus, built in 1590. It keeps the relics of one of the ancient saints of the Christian church – St Spyridon the miracle worker, the Bishop of Tremithus and the patron of the island and town of Corfu. The Church of St Spyridon abounds in valuable liturgical objects. The most numerous among them are vigil lamps donated by Greek, Venetian and Russian donors. Items donated by two Serbian donors can also be found among the works of applied art in the Church of St Spyridon.

The first votive gift is the silver vigil lamp donated by the Trieste merchant Hristofor Tuzlić in 1862. The second item is a silver diadem, donated by Marija Kovačević of Trieste. The diadem was made between 1874 and 1883 in the form of a flower garland; it is used on festal occasions, when it is placed as a decoration upon the reliquary which contains the relics of the saint. It may be observed that the items donated by Serbian donors conform to the stylistic tendencies of the European applied art of the 19^th century. Having in mind that both Hristofor Tuzlić and Marija Kovačević were citizens of Trieste, we may assume that both votive gifts originated in some of the goldsmith's workshops of Trieste. The votive gifts made to the church of St Spyridon on Corfu by the mentioned Serbian donors were an expression of personal piety and the veneration of St. Spyridon. Nevertheless, they confirm of the presence of the veneration of the saint among of the wealthy Serbian bourgeoisie in Trieste.