Зборник 17 / 2021 (Музеј примењене уметности. Online)

ISSN 2466-460X (Online)

ISSN 0522-8328 (Штампано издање)
PDF штампаног издања (13.7 MB)

Главни и одговорни уредник: Биљана Јотић

Уредник броја: Слободан Јовановић

Уређивачки одбор:
др Jелена Ердељан (Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Београд)
др Клаудија Казали (Међународни музеј керамике, Фаенца, Италија)
Мирослав Карић (Музеј савремене уметности, Београд)
Слободан Данко Селинкић (Универзитет у Новом Саду, Факултет техничких наука, Нови Сад)
Биљана Јотић (Музеј примењене уметности, Београд)
Слободан Јовановић (Музеј примењене уметности, Београд)
Биљана Црвенковић (Музеј примењене уметности, Београд)

Секретар редакције броја: Биљана Црвенковић

Сви текстови у рубрикама Прилози, Полемике, Критике и Прикази се рецензирају.
Листа рецензената:
Проф. др Саша Брајовић, редовна професорка, Универзитет у Београду, Филозофски факултет – Oдељење за историју уметности
Др Марта Вукотић, доценткиња, Универзитет у Приштини, Косовска Митровица, Филозофски факултет – Катедра за историју уметности
Проф. др Радивоје Динуловић, редовни професор, Универзитет у Новом Саду, Факултет техничких наука,
Департман за урбанизам и архитектуру – Одсек за уметност и дизајн
Проф. др Милена Драгићевић Шешић, професорка емерита, Универзитет уметности у Београду
Слободан Јовановић, виши кустос, Музеј примењене уметности, Београд
Мирослав Карић, кустос, Музеј савремене уметности, Београд
Др Марко Николић, доцент, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет – Департман за архитектуру
Драгиња Маскарели, музејскa саветница, Музеј примењене уметности, Београд
Мр Јелена Матић, теоретичарка уметности и медија, Београд
Мр Љиљана Петровић, редовна професорка, Универзитет уметности у Београду, Факултет примењених уметности – одсек: Костим
Бојана Поповић, музејска саветница, Музеј примењене уметности, Београд
Јелена Поповић, виша кустоскиња, Музеј примењене уметности, Београд
Др Маја Станковић, ванредна професорка, Универзитет Сингидунум, Факултет за медије и комуникације
Др Маја Студен, ванредна професорка, Универзитет уметности у Београду, Факултет примењених уметности – одсек: Костим
Проф. др Растко Ћирић, редовни професор, Универзитет уметности у Београду, Факултет примењених уметности – oдсек: Примењена графика
Биљана Црвенковић, виша кустоскиња, Музеј примењене уметности, Београд
Др Перица Шпехар, ванредни професор, Универзитет у Београду, Филозофски факултет – Одељење за археологију

Часопис је индексиран:
Ebsco, KoBSON, ERIH PLUS

Садржај Зборника 17 / 2021 (Музеј примењене уметности. Online)

О Зборнику
About Journal
АЛЕКСАНДАР РИСТИЋ
СРЕДЊОВЕКОВНИ ЕНКОЛПИОН ИЗ КРВАВИЦЕ КОД КРУШЕВЦА
MEDIEVAL ENCOLPION CROSS FROM THE VILLAGE OF KRVAVICA NEAR KRUŠEVAC
Апстракт:
У парохијском дому Цркве Св. великомученице Марине у селу Крвавица код Крушевца чува се мањи бронзани крст са урезаном представом светитеља. Пронађен је приликом копања темеља за подизање цркве почетком '90-их година прошлог века на месту на ком се претпоставља да је у прошлости постојао сакрални објекат. Пронађени крст представља аверсни део енколпиона из периода XI–XII века. Налаз карактерише урезана представа Св. Козме која га чини јединственим примерком међу крстовима – реликвијарима са представама светитеља на ширем простору. Приликом изградње цркве, поред крста, откривено је и неколико гробова који сугеришу постојање средњовековне некрополе. Сам налаз енколпиона представља значајан хронолошки индикатор за датовање некрополе или једне њене фазе.
Кључне речи:
енколпион, XI–XII век, Св. Козма, некропола, Крушевац
Summary:
A small bronze cross with an engraved image of a saint is kept in the parish house of the Holy Great Martyr Marina's church, in the village of Krvavica near Kruševac. The encolpion cross was found during excavations for the church foundations in the early 1990s, in the place of the assumed old sacral building. The cross represents the obverse part of the double encolpion cross dating back to the 11th/12th century. It has the shape of a Latin cross with the "droplets" placed on the edges of its arms. It is characterised by an engraved representation of St. Cosmas, which makes it a unique example in a wider range of crosses – reliquaries with the representations of saints. The most direct typological and stylistic analogy can be drawn between the encolpion cross from Krvavica and the reliquary cross from the military fortification in Ravna near Boljetin on the Danube. Other analogies originate mainly from the territory of today's Bulgaria.

Besides the cross, several graves were discovered during the construction of the church, which suggests the existence of a medieval necropolis. This will be confirmed by further archaeological research. The finding of the encolpion cross itself is an important chronological indicator for the dating of the assumed necropolis or one of its phases.
ИРЕНА ШЕНТЕВСКА
Апстракт:
И поред високе естетизације, коришћења најсавременијих технологија и свеприсутности у свакодневици савременог потрошачког друштва, домаћа академска јавност поклања једнако мало пажње медијским формама ТВ рекламе и музичког видеа (музичког спота). У Србији је у специфичним околностима постсоцијалистичких трансформација привреде и медијског система дошло до својеврсне „фузије” ове две медијске форме. Захваљујући оваквој пословној пракси оглашивача, у домаћим музичким спотовима сусрећу се јогурти и шампони, кондоми и батерије, накит и ХИВ тестови, алкохол и детерџенти, банке и фабрике текстила, приватне поликлинике и маркетиншке агенције, кладионице, Самсунг и Уницеф... Овај рад бави се начином на који су се одређени типови производа појављивали, представљали, и тиме оглашавали, у музичким спотовима насталим у периоду 1980–2010, који захвата кључне деценије постсоцијалистичке транзиције: последњу деценију социјалистичке Југославије, деценију рата у бившој Југославији и прву деценију постмилошевићевске „демократске” Србије. Студија се заснива на узорку од преко 4.700 музичких спотова и део је обимног истраживања о музичком видеу у Србији које је методолошки засновано на теорији представљања (representation) у оквиру студија медија. Циљ овог рада је да укаже на карактеристике пласирања производа (product placement) у музичком видеу у домаћем контексту, у споју две медијске форме (музичког видеа и „традиционалне” ТВ рекламе) који се одвија на размеђи графичког и индустријског дизајна, модне и музичке индустрије, а у околностима економске принуде која је до њега уопште довела.
Кључне речи:
музички видео, пласирање производа, Србија, постсоцијалистичка транзиција
Summary:
In the socialist 1980s, music videos in Serbia were predominantly produced by the relatively rigid system of public television broadcasters. In the context of the low competitiveness, both in the national economy and the music market, public television only exceptionally used music videos for advertising commercial products. This situation markedly changed in the early 1990s with the rapid deregulation of media systems and Serbia's “return” to the market economy. Among the newly-launched broadcasting companies, music videos became a popular (and inexpensive) segment of the airplay. At the same time, they began to serve their “original” purpose – to advertise new music releases and talents. In addition, and with growing frequency, they began to “integrate” commercial brands. In the chaotic circumstances of Serbia's war-time economy, UN sanctions, spirals of inflation, mass impoverishment, unemployment and other symptoms of economic crisis, advertising per se nevertheless has questionable commercial effects. This largely holds true for the commercial effects of the music videos as well. Due to the global developments in the media systems (emergence of the Internet as the prime medium for broadcasting music videos), their TV airplay is shrinking and the standards of their technical production are rapidly rising, along with the fans' expectations. This makes music videos (at the same time) more expensive and less economically viable. Consequently, the common practice of multiple sponsorships of music videos has “brought together” yoghurts and shampoos, condoms and batteries, HIV tests and jewellery, alcohol and detergents, cars and mobile phones... It is difficult to establish an economically justified correlation between the corporate identity of the advertisers, commercial status of the products and the artists who promote them. This logic of the fusion of music videos and “traditional” TV commercials thus reflects the chaotic circumstances in the music industry and the Serbian economy in general.
ДРАГАНА КОНСТАНТИНОВИЋ, СЛОБОДАН ЈОВИЋ
Апстракт:
Град Нови Сад је своје урбане карактеристике попримио у процесима интензивне урбане ремоделације, инфраструктурне реконцептуализације и градитељске модернизације у другој половини 20. века. Током овог процеса, Нови Сад је постао град. Ипак, званичне културне политике града идентитет изграђују на другим вредностима његовог развоја, те се он најчешће приказује и перципира као средњоевропски град, аустроугарског градитељског наслеђа, које представља и основу вредноване грађене баштине. Последњих година, поједини пројекти у култури постављају фокус и на непрепознати „модернистички код” градске средине и промовишу је као вредност идентитета града, али изнад свега, као модернизацијски процес, у чијем исходу је стасала урбана средина. Рад истражује приступе, концепте и домете ових пројеката, чији је заједнички циљ представљање и препознавање „стубова послератне модернизације”, било да се ради о кућама, личностима, просторима или процесима. Циљ рада је да кроз критички преглед досадашњих пракси укаже на могуће правце даљег развоја односа према неапсорбованим идентитетима, процесима и исходима модернизације. Ново представљање града његовим грађанима – као полигона процеса модернизације и урбаног развоја – препознато је као прилика да се реафирмише идеја о прогресивној и хуманистичкој функцији архитектуре, која мења град, простор и живот.
Кључне речи:
модернизација, модернизам, урбани развој, кустоске праксе, Нови Сад
Summary:
The city of Novi Sad gained its urban character in the processes of intensive remodelling, infrastructure reconceptualization, and construction modernization in the second half of the 20th century. During this process, Novi Sad became a city. Nevertheless, the city's official cultural policies promote identity based on other values of the city's history: it is most often represented and perceived as a Central European city, valued for its Austro-Hungarian architectural heritage. In recent years, some independent projects in culture have focused on the unacknowledged "modernist code" of the urban fabric, unrecognised and suppressed city's identity, and even more, on a process of extensive modernization in which the urbanity emerged. The work explores the approaches, concepts and outcomes of these projects, whose common goal is to present and recognize "pillars of modernization", whether buildings, architects, spaces, or phenomena. The work aims to point out, through a critical review of previous practices, possible directions for further development of relations towards unabsorbed identities, and the importance of architecture in this process. The recent representation of the city to its citizens – as a polygon of modernization and urban development – was recognized as an opportunity to reaffirm the idea of the progressive and humanist function of architecture, which changes the city, space, and life.
КЛАУДИЈА КАЗАЛИ (CLAUDIA CASALI)
THE LEGACY ОF ALFONSO LEONI (1941-1980)
НАСЛЕЂЕ АЛФОНСА ЛЕОНИЈА (1941–1980)
Abstract:
Alfonso Leoni was an Italian artist, a great talent who unfortunately died very early, at age 39. His life was entirely dedicated to his art production and to his teaching at the School of Ceramics in Faenza.

His research was innovative and multidisciplinary for his time: he experienced not just ceramics, but also painting, sculpture, installation, performances, design. He was able to deepen the social issues present in Italy and Europe during the 1960s/1970s in his works. He looked at art as a means of reaching and developing new practices that have been taken as references, especially in the artistic practices of the artists born in the 1970s. I am not wrong when I say that he is the “father” of all the artists born in the 1970s, because that generation was able to improve his message of creativity, of liberation from the traditional concepts linked to ceramics, evolving in a more artistic way. His great performance at the Faenza Prize in 1976 is still written in the annals of Italian history of ceramics.

The analysis of the documents from his archive, in a long study that took 5 years of work, enabled me to study his personality as a protagonist within the Italian artistic system and the international ceramic system of relationships and competitions. Leoni was not just an Italy-based artist. He had the opportunity to exhibit abroad (Japan many times, Canada, Poland, former USSR, UK) with important achievements well-recognized by the organizers (some of his works belong to important public collections). We may say that his work is more international than ever before. In some way, we can say that he was a pioneer of the ceramic artistic sculpture.
Key words:
ceramic sculpture, Italian ceramic art, international ceramic competitions, artistic ceramic performances, innovation, design
Резиме:
Алфонсо Леони је био италијански уметник, велики таленат који је, нажалост, преминуо веома рано, у 39. години. Његов живот је у потпуности био посвећен уметничком стваралаштву и предавању у Школи керамике у Фаенци.

Његово истраживање је било иновативно и мултидисциплинарно за своје време: имао је искуства не само у керамици, већ и у сликарству, скулптури, инсталацији, перформансима, дизајну. Својим радовима је умео да продуби друштвена питања актуелна у Италији и Европи током 1960-их/70-их година. На уметност је гледао као на средство за достизање и развој нових пракси које су узимане као референце, посебно у уметничким праксама уметника рођених 1970-их. Не грешим када кажем да је он „отац” свих уметника рођених 1970-их, јер је та генерација била у стању да унапреди његову поруку креативности, ослобађања од традиционалних концепата који су се везивали за керамику, развијајући се на више уметнички начин. Уметников сјајан наступ на Награди Фаенце 1976. године и даље стоји записан у аналима италијанске историје керамике.

Анализа докумената из његове архиве, у дугој студији која је обухватила 5 година рада, омогућила ми је да проучавам његову личност као протагонисте у оквиру италијанског уметничког система и међународног керамичког система односа и конкурса. Леони није био само уметник из Италије. Имао је прилику да излаже у иностранству (више пута у Јапану, Канади, Пољској, бившем СССР-у, Уједињеном Краљевству) са значајним остварењима која су организатори знали да препознају (неки од његових радова припадају важним јавним збиркама). Можемо рећи да је његов рад интернационалнији него икада раније.

На неки начин можемо рећи и да је био пионир керамичке уметничке скулптуре.
АНАМАРИЈА М. ВАРТАБЕДИЈАН
Апстракт:
Традиционална симбoлика јавља се као суштински извор и садржај значајног дела уметничког опуса Миодрага Вартабедијана Варте. Колективно несвесно израња попут палимпсеста у уметниковој свести, као кумулативни ефекат иницијалних значењских трагова сопственог културног идентитета. Неуморно трагајући, у својим уметничким истраживањима отискивао је на папир камену пластику која датира од антике до почетака двадесетог века. У каменом културном наслеђу и симболима пронашао је наталоженa искуства и осећања, дубоко укорењене карактеристике и психолошке црте народа. Системом отискивања рељефа (фротаж, вартаграфија), сликањем и колажирањем, транспоновао је записе и слике са камених споменика у савремено аутономно ликовно дело које је тако постало чувар уметничког наслеђа. Слика постаје структурисана ликовна форма, чији садржај значењски добија потпуно нови смисао. Она предочава став и поруку, не више само тог каменог записа, већ и унутрашњег бића самог аутора.

Део опуса опреме књиге ослоњен је на монументалност форме камених споменика и карактерише га висока естетика. Издвојени примери оригиналних решења корица књига и богате опреме целокупне књиге често дугују и лепоти богатог и разноврсног културног наслеђа.

Анализирајући симболику мотива различитих уметничких циклуса Миодрага Вартабедијана, класификујући радове из области примењене уметности и дизајна у којима је примењено ауторово ликовно промишљање, приказује се да је сопствено стваралаштво ставио у службу камена и књиге, најзначајнијих чувара историје, баштине и писма. Овим радом истиче се значај уметничког истраживања које је базирано на народној традицији и културној баштини, а постало је начин за чување и презентацију традиције неког народа.
Кључне речи:
камен, књига, симбол, слика, Миодраг Вартабедијан Варта
Summary:
Traditional symbolism appears to be the essential source and subject matter of a considerable part of Miodrag Vartabedijan Varta's artwork.

Varta's collective unconsciousness emerges as the palimpsest in the artist's mind, as a cumulative effect of the initial meaningful traces of his personal cultural identity. Varta was persistent in his artistic research. Being an enthusiast, he used the technique of rubbing the paper over the stone plastic surfaces dating from the antique period to the beginning of the 20th century.

In the stone cultural heritage and its symbols, he discovered the accumulated experience and feelings, deeply rooted characteristics and psychological character traits of ancient peasant folks. By combining the technique of frottage, painting and collage he transposes the inscriptions and figures from stone monuments into modern authentic work of art, which thus becomes the guardian of art heritage. The painting becomes structuralised artistic form – the subject of which conveys completely new meaning. It presents the attitude and message of not only the stone record itself, but also the credo of the artist's own personality. Part of the work on book design is based on the monumental form of stone reliefs and it is characterised by very high aesthetics.

Varta owes a number of originally designed book covers and lavish layouts of whole books, from cover to cover, to the beauty of rich and wide-ranging cultural heritage. Analysing the symbolism of motifs in Varta's various art and design works, which present the artist's conception, it is clear that he dedicated his authentic oeuvre to the book and stone as the most significant custodians of history, heritage and script.

This work emphasises the significance of artistic research which is based on folk tradition and cultural heritage, and which points out the way of preserving and presenting people's tradition.
МИХАИЛО ВАСИЉЕВИЋ
Апстракт:
Питање медијске специфичности предигиталне фотографије као уметничког медија остало је у сенци теоријских разматрања револуције коју је изазвала појава дигиталнe технологијe. Концепти променљивости и индексичности доминирају у анализама ове различитости, али они су углавном образлагани у оквиру исте технолошке и естетске категорије. Иако постоје дилеме око тога да ли се предигитална и дигитална фотографија могу разумети као један медиј, ове две технике најчешће се управо тако разумеју. Идеје Розалинд Краус, Џефрија Бачена, Марсела Брудтерса, Маргарет Иверсен, Тасите Дин и Каје Силверман чине витално дискурзивно поље и полазиште за тражење одговора на многа питања у вези са дивергенцијом фотографског и дигиталног. Остаје питање да ли различитости онтолошких основа и радних процеса одређују и суштинске разлике у могућностима и карактеристикама уметничких резултата. Математичка сигурност дигиталне фотографије у великој мери прекида везу са наслеђем фотографије као динамичког поља предметности/представе, контроле/случаја и светлости/таме. Да ли предигитална фотографија, која функционише по елементарном принципу физичкохемијске промене материјала и чији технолошки континуитет подразумева директну везу са прошлошћу, ипак остаје на паралелном плану у односу на могућности дигиталне фотографије као једнoг од многобројних облика компјутерског процесуирања?
Кључне речи:
фотографија, дигитална фотографија, визуелна уметност, уметнички медиј, дигитализација, историја фотографије, теорија фотографије, диференцијација, медијска специфичност, манипулација, индексичност, истинитост, предметност, технологија, случај, материјалност
Summary:
The problem of the media specificity of pre-digital photography as an artistic medium remained obscure in the theoretical considerations of the revolution caused by the emergence of digital technology. The concepts of manipulability and indexicality dominate in the analysis of this difference, but they are mostly explained within the same technological and aesthetic category. Although there are dilemmas about whether pre-digital and digital photography can be understood as being one medium, these two techniques are most often a priori understood that way. The ideas of Rosalind Kraus, Geoffrey Batchen, Marcel Broodthaers, Margaret Iversen, Tacita Dean and Kaja Silverman form a vital discursive field which makes possible to seek answers to many questions regarding the divergence of the photographic and the digital. The question remains whether the differences in ontological bases and technical creative processes also determine the essential differences in the possibilities and characteristics of the artistic results. The mathematical safety of digital photography largely breaks the link with the heritage of photography as a dynamic field of binaries objecthood/representation, control/chance, and light/darkness. Does pre-digital photography, which functions according to the elementary principle of physical-chemical change of materials and whose technological continuity implies a direct connection to the past, still remain on a parallel level in relation to the possibilities of digital photography as one of many forms of computer processing?
ПРЕДРАГ ТЕРЗИЋ
Апстракт:
Током последњих деценија у уметности је дошло до значајних промена. Захваљујући дигитализацији и интернету, добили смо нове просторе истраживања. Један од њих односи се на улазак филма у музејски амбијент, у којем долази до промене традиционалног погледа на покретну слику. Другим речима, долази до преиспитивања биоскопске сале (black box) и како се музејски простор (white cube) понаша у новој ситуацији. Са таквим променама јављају се и следећа питања: Шта се дешава са покретном сликом унутар музеја? Како биоскоп/филм утиче на савремену уметничку праксу? Шта се дешава са односом посетилац–музеј/галерија? Како се разуме новонастали контекст, однос новог тумачења простора и музеја, промена излагачког деловања? Сва питања су битна за разумевање и анализирање биоскопског ефекта и како се он мења и креће кроз савремену уметничку сцену.
Кључне речи:
биоскоп, инсталације, покретне слике, музеј, савремена уметност
Summary:
During the last decades, significant changes have occurred in art. Thanks to digitalisation and the Internet, we have gained new spaces for exploration. One of them refers to the entry of film into the museum environment, in which the traditional view of the moving image changes. In other words, the movie theatre (black box) is re-examined as well as the manner in which the museum space (white cube) behaves in the new situation. With such changes, the following questions arise: What happens to the moving image inside the museum? How does cinema/film affect contemporary art practice? What happens to the visitor – museum/gallery relationship? How do we understand the new context, the new interpretation of space and museums, and the change of exhibition activity? All these questions are important for understanding and analysing the cinema effect and the way in which it changes and moves on the contemporary art scene.
АНА САМАРЏИЋ
ЕСКАПИЗАМ У ФАНТАСТИЧНО: Кућа Диор и нове видео-форме презентације колекција високе моде
ESCAPISM INTO THE FANTASTIC: The House of Dior and the New Video Forms of Presentations of Haute Couture Collections
Апстракт:
Велике модне куће су, након глобалних промена изазваних пандемијом вируса короне 2020. године, стављене пред изазов и по питању одржавања ревија и промовисањa и презентацијe нових колекција, како високе моде, тако и индустријске конфекције. Поједине модне куће определиле су се за вишеминутне видео-презентације висококвалитетне продукције пласиране путем интернета са циљем да се њихова публика упозна са новим колекцијама и услед отежаних околности, али и да се искаже креативност различитих аутора и створи једна синтеза уметности. Кућа Диор је своју колекцију високе моде за јесен-зиму 2020–2021. године представила таквим експерименталним видеом Мит Диор, а потом и колекцију за пролеће-лето 2021. године видеом Замак тарота. Оба видеа служе се ликовним језиком фантастичне уметности и визуелне културе, користећи бројне референце из класичне митологије и митологије зодијака, којима су инспирисане обе колекције високе моде. Циљ рада је да се, кроз анализу оба видеа, Диорове модне креације доведу у везу са митовима и мотивима фантастичне уметности, објасне узори и инспирације настанка ових промотивних, али и уметничких видеа, и испита учинковитост таквог начина презентације високе моде.
Кључне речи:
видео-презентација, висока мода, Кристијан Диор, митологија, фантастична уметност
Summary:
The House of Dior produced two films Le mythe Dior and Le château du tarot for their autumn-winter 2020-2021 and spring-summer 2021 haute couture collections. These films were made as it was impossible for the fashion houses to organise fashion shows, and present and promote their new collections due to the 2020/21 coronavirus pandemic. Both of Dior's high-quality films were distributed via the Internet with the aim of presenting Dior's new collections to its audience even in such difficult circumstances. They were made as an expression of creativity and synthesis of art. A large team of people from the fashion and film industry stands behind both films, and both of them use the visual language of fantasy, and in many ways refer to classical and zodiac mythology, which inspired Dior's both collections. Two main authors leading the team are Maria Grazia Chiuri, fashion designer and creative director at Dior, and Matteo Garrone, film director and writer. Using multitude of luxurious textiles with handcrafted details in both collections, Chiuri found inspiration in female artists of surrealism for the first collection, while Garrone's film was inspired by art of romanticism and symbolism, telling a story about Théâtre de la Mode in an imaginative, mythological world. For the second collection, Chiuri chose tarot symbols, motifs and figures, while Garrone translated them into the story of a girl who finds herself on an introspective journey. They succeeded in making real pieces of art with reference to Dior himself and his interests in magic, flowers, femininity, fortune-telling and fantasy, thus showing that his myth continues.
АЛЕКСАНДАР ВИДЕНОВИЋ, МИЛОШ АРАНЂЕЛОВИЋ
ПРИЛОГ РЕВИТАЛИЗАЦИЈИ СЕЛА: афирмација значаја уметничких артефаката у руралним амбијентима Србије
CONTRIBUTION TO THE REVITALIZATION OF THE VILLAGE: Affirmation of the Significance of Artistic Artefacts in Rural Environments of Serbia
Апстракт:
Са различитих аспеката разматра се значај уметничких артефаката (меморијалних целина, споменика, скулптура, бисти, чесама, фонтана и других елемената уређења слободних површина и амбијената) у руралним срединама, а у контексту њихове евентуалне социопросторне ревитализације. Анализира се проблематика руралних простора и њихово уређење у Србији, као и друштвено-идеолошки контекст неговања културе сећања и симболике уметничких артефаката у циљу просторног култивисања сеоских амбијената. На примерима се истражује значај и потреба за креацијама уметника у простору, које осим употребно-корисног свакодневног значаја, садрже и елементе симболике, меморије и духовности, а са гледишта културолошког утицаја на понашање и адаптабилност становништва. Осим наведеног, прилог проверава могућност приступа реконструкцији сеоских центара реализацијом малих захвата, у смислу уређења и ревитализације микроамбијената. Рад се осврће и на потребу деидеологизације културе сећања, односно на потребу за неговањем постављања и заштите меморијала и других скулпторално-уметничких и амбијенталноутилитарних вредности, као својеврсних записа и потврде континуитета у социопросторном смислу.
Кључне речи:
амбијентално уређење, култура сећања, ревитализација села, рурални контекст, уметнички артефакти
Summary:
This paper analyses the significance of artistic artefacts in rural areas (memorials, monuments, sculptures, busts, basreliefs, fountains and other elements of landscaping and ambience) in the context of their possible socio-spatial revitalization.

The Introduction discusses the aspects of spatial planning in Serbia, and spatial tendencies and doctrines of different periods: the period of the traditional Serbia of the 18th, 19th and first half of the 20th century, discontinuity period lasting from the Second World War to the present day, the period of real socialism, the turbulent period of the late 20th and early 21st century, and the transition period.

Furthermore, the paper deals with the rural space in Serbia and the context for understanding the need to install artistic artefacts in the rural environment, ranging from the formation of socio-spatial units to the development phases (agrarian, craft, and industrial). The culture of remembrance throughout history and the authorities' attitude towards the village following the Second World War are commented later on.

In the part of the text referring to the socially-adaptable and spatially-ambient aspects of arranging Serbian village centres, 12 reflections, i.e., perceptions of the paper's topic are presented. This explains the authors' insistence on giving importance to artists' involvement in the revitalization of villages and their centres.

In the section describing three cases (attempts or ideas) of arranging centres in Serbian rural areas, in addition to sharing the facts of specific examples, the authors present their views in order to consider certain previously commented aspects of the issues analysed in this paper. The concluding remarks present a view on the possibility of inverting the sequence of procedures in an attempt to revitalize Serbian villages, and suggest that such a process should begin with the attempt to build a Monument to Identity, Existence and Duration in every Serbian rural settlement that has pretentions to its own survival.
САРА ПАЋИ ПИКОЛО (SARA PACI PICCOLO)
BETWEEN SHAPE AND IMAGE: Hypothesis of Research on Three 16th Century Paintings, with the Aid of the Study on Half Scale Mannequins
ИЗМЕЂУ ОБЛИКА И СЛИКЕ: хипотеза истраживања три слике из 16. века проучавањем кројачких лутака у размери 1:2
Abstract:
The aesthetic of a dress, the techniques of its construction, and the understanding of its meanings are relevant to the research of material and immaterial culture. It is clear that, yesterday as today, the dress was a powerful expression of individuality and identity - there was no choice to dress casually.

In this essay, I will analyse three portraits dating back to the early 16th century, by Raphael and artists of his circle, elaborating three working hypotheses of tailor-made reconstructions of their upper garments to better understand the message contained in the choice of the dress made by each portrayed person.

Therefore, I will use the study on half scale tailoring mannequins with the aim of proposing a research methodology which combines data from different sources with the concrete possibility to identify the various elements from a sartorial point of view. The additional value of the research lies in not confusing the reconstructive hypothesis for “copies” or “stage costumes”, which allows keeping distance from the original object while helping define its tridimensionality and tailoring assets.
Key words:
history of clothing iconography, historical tailoring, half scale research methodology, Raphael's portraits, Renaissance tailoring
Резиме:
Естетика хаљине, технике њене конструкције и разумевање њених значења релевантни су за истраживање материјалне и нематеријалне културе. Јасно је да је, јуче као и данас, хаљина била снажан израз индивидуалности и идентитета – нисте имали могућност да се облачите лежерно.

Ренесанса, као културни покрет, промовише друштво које разуме и захтева цивилизацију у свим њеним облицима: мера, лепота и хармонија су изрази елитистичког знања које треба научити и правилно пренети, а то се мора видети. Није случајно да је у петнаестом и шеснаестом веку дошло до пораста производње портрета и трактата о понашању.

У овом есеју анализираћу три портрета из раног 16. века, чији су аутори Рафаело и уметници из његовог круга, и разрадићу три радне хипотезе о реконструкцији горњих одевних предмета који су рађени по мери како бисмо боље разумели поруку садржану у избору хаљине сваке од портретисаних личности.

Због тога ћу користити студију о кројачким луткама у размери 1:2 са циљем да предложим истраживачку методологију која комбинује податке из различитих извора са конкретном могућношћу да се различити елементи идентификују са кројачке тачке гледишта. Додатна вредност овог истраживања лежи у тежњи да се реконструктивна хипотеза не помеша са „копијама” или „сценским костимима”, што омогућава држање дистанце од оригиналног објекта, а истовремено помаже у дефинисању његове тродимензионалности и кројачких атрибута.
МАЈКЛ МУР (MICHAEL MOORE)
ARCHITECTURAL CERAMICS IN DUBLIN
АРХИТЕКТОНСКА КЕРАМИКА У ДАБЛИНУ
Abstract:
This paper examines five examples of architectural ceramics in Dublin, Ireland: The Medical Mission, The Dublin Fruit Market, The Trust buildings, The Sunlight Chambers Building and St. Mary's Church of Ireland. It explores ceramic detailing, brickwork and tilework, with both a structural and decorative focus.
Key words:
Ceramics, Terracotta, Brickwork, Glaze, Carving
Резиме:
Ове зграде могу значити много различитих ствари различитим људима. У прилог томе говори и чињеница да квалитет Зграде медицинске мисије (The Medical Mission) стоички одолева променама. Дискретна зграда пуна ситних архитектонских детаља и обележја историје која је подразумевала и конфликт. Право је откровење стајати мирно на иначе прометној градској раскрсници. Даблинска пијаца воћа је и данас пуна енергије. На њој људи тргују. Преплављена је опремом и возилима која долазе и одлазе много пре изласка сунца. Одликује је скоро хаотична живост. Зграде Ајви траста (The Iveagh Trust Buildings) одликује нека друга врста живости, јер оне представљају стамбени простор на ком се деца играју, а одрасли разговарају и обављају свакодневне послове. Зграда Санлајт чејмбрз (The Sunlight Chambers Building) скоро да подсећа на кукавицу у гнезду. Стоји тако издвојена од суседних како савремених, тако и историјских зграда. За аутора је бављење овом зградом представљало једно чудесно искуство. Добро се сећа како су пролазници реаговали док је фотографисао ову зграду. Чинило се као да је виде први пут. Светла, за неке можда блештава, али истовремено декоративна знатижеља у граду који је познатији по својој џорџијанској и викторијанској архитектури. Црква Свете Марије (St. Mary's Church) нас подсећа на грану индустрије која данас представља далеку прошлост, али која нас враћа у доба занатлија, неимара и грнчарства.

Да закључимо, човек се може запитати – шта је утврђено овим радом? Овај рад је започет у јединственом сплету околности, који је већ сада постао познат на глобалном нивоу, јер се од становништва захтева да ради и живи у нужно ограниченим условима, услед пандемије. У овом случају, радијус изолације од 5 километара није нужно ометао, али је свакако сузио фокус истраживања које је имало за циљ проналажење јединствених примера архитектонске керамике у Даблину. Међутим, чак и овај ужи фокус је открио неке јединствене примере који иначе можда не би били истражени и разматрани. Са овако дефинисаним географским параметром, истраживање је започето и истраживало се унутар датог параметра. А оно што је откривено прича нам многе приче. Приче о занатској и материјалној култури, дуговечности и наслеђу ових грађевина које красе керамички елементи, и њиховом значају као делу градског пејзажа Даблина.
НЕВЕНА ПОПОВИЋ
Апстракт:
У раду ће бити представљено библиофилско издање Јаме Ивана Горана Ковачића из 1964. године. Четрнаестогодишњи Миленко Јовановић (1948) годину дана је радио на припреми књиге у Дому пионира, осмишљавајући цртеже и припремајући линорезе за штампу, под менторством академске сликарке Иванке Лукић Шотре. Библиофилско издање поеме Јама је књига штампана техником високе штампе у тиражу од десет примерака. Књига је формата 43 x 43 cm, тврдог платненог повеза са златотиском на насловној страни. У реализацији књиге учествовала је Ликовна академија у Београду, где су током маја 1964. године линорези штампани на папиру из ролне, а странице су затим савијане наизменично како би се обликовала књига. Табле линореза су формата 36 x 36 cm и укупно их је 36. Први примерак књиге поклоњен је 1964. године Јосипу Брозу Титу за његов рођендан. Исте године основан је Дечји октобарски салон примењене уметности у организацији Музеја примењене уметности у Београду, где је међу изложеним дечјим остварењима била и ова књига. У писаном раду биће анализиране уметничке вредности овог дела, али и друштвене околности и педагошки утицаји који су допринели његовом стварању.
Кључне речи:
Дом пионира, Миленко Јовановић, Иванка Лукић Шотра, примењена графика, Дечји октобарски салон
Summary:
This paper presents the bibliophilic edition of the poem The Pit written by Ivan Goran Kovačić in 1943 and illustrated by fourteen-year-old Milenko Jovanović in 1964. For a year, Milenko worked in the House of Pioneers, preparing drawings and linocuts, under the mentorship of the academic painter Ivanka Lukić Šotra. The bibliophilic edition of the poem The Pit is a book printed using relief printmaking technique (linocut). The book is 43 x 43 cm in size. It has a hard canvas binding with a golden embossing on its title page. The Academy of Fine Arts in Belgrade participated in the realisation of the book. There, during May 1964, linocuts were printed on paper roll in ten copies. The pages were folded alternately in order to shape the book. The linocut boards were 36 x 36 cm in size and there was a total of 36. The first copy of the book was given to Josip Broz Tito for his birthday in 1964. In the same year, the Children's October Salon of Applied Arts was founded, organised by the Museum of Applied Art in Belgrade, where this book was among the exhibited children's artworks.
АЛЕКСАНДАР М. РАДОЈЕВИЋ, МИЛАН А. РАДОЈЕВИЋ
ОБНОВА И РЕВИТАЛИЗАЦИЈА ПОРОДИЧНЕ КУЋЕ У МУЗЕЈ КРАЈИНЕ У НЕГОТИНУ
RECONSTRUCTION AND FUNCTIONAL CONVERSION OF A FAMILY HOUSE INTO THE KRAJINA MUSEUM IN NEGOTIN
Апстракт:
Музеј Крајине у Неготину основан је 1934. године. Простор у којем се данас налази добија 1952. године, када се пресељава у кућу трговца Душана Јотића, која је саграђена крајем XIX и почетком XX века. Циљ рада је да прикаже пројектантски процес и избор решења за потребе обнове и ревитализације простора из стамбеног у музеолошки. Аутори примењују методологију дескриптивног истраживања, јер им то омогућава да систематски и чињенично опишу и дефинишу специфичне особине наведеног објекта. Примењене архитектонске методе у решавању функције и естетике унутрашњег простора, као и грађевинске методе при обнови комплетног објекта, обухватиле су заштиту и обнову фасада и крова. Такође, примењене методе омогућиле су реализацију свих музеолошких захтева са одговарајућим техничким системима, испуњење естетско-ликовних услова у вези са експозицијом сталне поставке, обликовање музејских помагала и визуелно представљање in continuo „музејске приче”. Богатство и вредност музејских предмета, посебно из археолошке збирке, укључили су део спољног простора у оквиру дворишта за организацију лапидаријума. Истовремено, пројектом је предложено архитектонско решење анекса, новог објекта у делу дворишта, који би у естетском и функционалном смислу био повезан са постојећим објектом. Резултат обнове, функционалне пренамене и доградње Музеја Крајине је заштита и продужетак животног века значајног објекта, осавремењавање и допуњавање сталне поставке, као и добијање додатног простора за рад кустоса и организовање других активности у музејском простору. Обновљен и концепцијски реорганизован, Музеј Крајине постао би још значајнији културни и историјски центар значајан за грађане Неготина и читаве регије.
Кључне речи:
музеј, архитектонски пројекат, обнова, ревитализација, одрживи развој
Summary:
The Krajina Museum in Negotin was founded in 1934. The museum space took on its present appearance in 1952 when it was relocated into the well-known merchant Dušan Jotić's house built in the late 19th and early 20th century. The aim of this paper is to present the designing process and elaborate on the solutions acquired for the interiorrefurbishment from the perspective of the conversion of a residential house into a museum. Authors employ the descriptive research methodology which makes it possible to describe and define the specific features of the said building systematically and factually. Applied architectural methods for changing the function and aesthetics of the interior, as well as construction methods for the reconstruction of the whole building included the roof and façade refurbishment and protection. Moreover, the applied methods enabled compliance with all museum and technical requirements along with aesthetic and art requirements pertaining to the permanent exhibition, shaping of museum aids and in continuo visual presentation of the “museum story”. Richness and value of the museum items, particularly those in the archaeological collection, required that part of the outside court be reorganized into lapidarium. At the same time, the design proposed architectural solution for the annex – a new facility in the outside court which would be, aesthetically and functionally, connected to the existing building. The outcome of the reconstruction, functional conversion and adding onto the building of the Krajina Museum has been multiple: the protection and conservation of this important building's life cycle; modernization and completion of the permanent exhibition; acquiring additional space for curators, their work and organization of other events and activities in the museum. Restored and conceptually reorganized, the Krajina Museum has become even more significant cultural and historical centre for Negotin and the surrounding region.
Драгиња Маскарели