Зборник 16 / 2020 (Музеј примењене уметности. Online)

ISSN 2466-460X (Online)

ISSN 0522-8328 (Штампано издање)
PDF штампаног издања (3.0 MB)

Главни и одговорни уредник: мр Љиљана Милетић Абрамовић

Уредник броја: мр Андријана Ристић

Уређивачки одбор:
др Jелена Ердељан (Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Београд)
др Клаудија Казали (Међународни музеј керамике, Фаенца, Италија)
Мирослав Карић (Музеј савремене уметности, Београд)
Слободан Данко Селинкић (Универзитет у Новом Саду, Факултет техничких наука, Нови Сад)
мр Љиљана Милетић Абрамовић (Музеј примењене уметности, Београд)
Слободан Јовановић (Музеј примењене уметности, Београд)
мр Андријана Ристић (Музеј примењене уметности, Београд)

Секретар редакције броја: Слободан Јовановић

Сви текстови у рубрикама Прилози, Полемике, Критике и Прикази се рецензирају.
Листа рецензената:
Проф. др Чедомир Васић, професор емеритус, Универзитет уметности у Београду
др Данијела Велимировић, доцент, Универзитет у Београду, Филозофски факултет – Одељење за етнологију и антропологију
Проф. др Милена Драгићевић Шешић, професор емеритус, Универзитет уметности у Београду
Проф. др Јелена Ердељан, редовни професор, Универзитет у Београду, Филозофски факултет – Одељење за историју уметности
Драгиња Маскарели, виши кустос, Музеј примењене уметности, Београд
мр Јелена Матић, теоретичар уметности и медија, Београд
Јелена Межински Миловановић, музејски саветник, Српска академија наука и уметности, Галерија САНУ, Београд
Јелена Пераћ, музејски саветник, Музеј примењене уметности, Београд
мр Маја Петровић, ванредни професор, Универзитет уметности у Београду – Факултет примењених уметности – oдсек: Kостим
др Никола Пиперски, Универзитет у Београду, Филозофски факултет – Одељење за историју уметности
Бојанa Поповић, музејски саветник, Музеј примењене уметности, Београд
Проф. др Симона Чупић, редовни професор, Универзитет у Београду, Филозофски факултет – Одељење за историју уметности
Проф др. Оливера Стојадиновић, редовни професор у пензији, Универзитет уметности у Београду – Факултет примењених уметности – oдсек: Примењена графика

Часопис је индексиран:
Ebsco, KoBSON, ERIH PLUS

Садржај Зборника 16 / 2020 (Музеј примењене уметности. Online)

О Зборнику
About Journal
ЈЕЛЕНА НИКОЛИЋ
Апстракт:
Овај чланак биће посвећен анализи визуелног представљања репрезентације српског кнеза Лазара Хребељановића (1371–1389) и влашког војводе Њагоја Басарабе (1512–1521) у њиховим задужбинама, тј. на њиховим ктиторским портретима у Цркви Вазнесења Христовог манастира Раванице и Цркви Успења Богородице манастира Куртеа де Арђеш. Поред њих, биће поменути и други ликови који са њима представљају визуелно реторичку целину, а акценат ће бити стављен на њихову осликану одежду као саставни део портрета и уједно маркер њиховог идентитета, користећи нове приступе сагледавања текстила и његових симболичних значења, који показују утицај текстилних уметности, техника и важност примењивости текстилних метафора у поступку личне и колективне репрезентације. Притом ће посебно бити размотрени орнаментални мотиви, њихово значење, као и амблематика, и компаративно ће бити стављени у однос са мотивима на сачуваној одежди. Размотрићемо и духовну метафоричну одећу сагласно Посланици Колошанима Светог апостола Павла (Кол 3, 10–14) и другим библијским стиховима. Студије визуелне културе и познавање „вербалне слике” допринеће разумевању слике и поступка приближавања невидљивог света идеја и идеалних узора путем онога што је јасно и видљиво приказано. У нашем случају тај невидљиви свет идеја је заправо метафорична одећа чија је крајња инстанца бити одевен у бесмртност, остварити брак душе човечје с Христом и досећи идентитет спасења. Напред наведено отвара могућност да се покрене питање кореспонденције визуелне осликане одежде, сачуване и духовне – метафоричне одеће, што је и крајњи циљ овога чланка,из чега проистиче и закључак.
Кључне речи:
визуелно, идентитет, кореспонденција, метафорична одећа, репрезентација
Summary:
This paper is a contribution to the consideration of the role of rulers' clothes (textiles and textile metaphors) in the processes of cross-cultural transfer on the example of the Serbian prince Lazar Hrebeljanović (1371–1389) and the Wallachian prince Neagoe Basarab (1512–1521).

The transfer occurs within the cultural dynamics of religions and visual culture in the territory of the medieval Serbia and the principality of Wallachia, as parts of the extended Mediterranean world, in the first half of the 16th century. The interaction between the three dominant religions – Christianity, Islam and Judaism, during the ambitious Ottoman conquest and the great waves of migration are what constructs the visual identity of this region. Therefore, this paper is a contribution to the understanding of the social changes that can be perceived in the circulation of textiles (clothes), or rather in the correspondence between painted, preserved and metaphorical clothes.
БОЈАНА ЈОКИЋ ИЛИЋ
ВОЈНА УНИФОРМА И МОДА У СРБИЈИ ОД СРЕДИНЕ 19. ВЕКА ДО ПОЧЕТКА 20. ВЕКА
MILITARY UNIFORM AND FASHION FROM THE MIDDLE 19TH TO THE BEGINNING OF 20TH CENTURY
Апстракт:
У раду се разматра однос војне униформе и модерног европског модног система у Србији од средине 19. века. Униформа и модерно модно одевање су два феномена која ступају на позорницу Србије у 19. веку и оба су везана за процесе модернизације Србије према европским узорима. Без обзира на то што су оба учествовала у конструкцији друштвене и културне стварности Србије модерног доба, они су ретко разматрани заједно. Чинило нам се да би поређење униформе с „модерном модом” било погодна тема за сагледавање појединих аспекaта униформе српске војске од средине 19. до почетка 20. века којима до сада није била посвећена велика пажња. Теорије и приступи настали у оквиру новијих студија моде и одевања плодоносни су за разматрања друштвених функција и значења униформе и превазилазе разматрање односа ове две врсте одевања на морфолошком међуутицају, како су углавном модно и војно одевање повезивани у оквиру историје костима.
Кључне речи:
војна мода, Србија, 19–20. век, друштвена историја
Summary:
Encouraged by the studies of clothing and fashion, we have observed the uniform and fashion clothing in Serbia from the middle of the 19th to the beginning of the 20th century. We have paid special attention to the performativity of the Serbian army uniform, which is what it has in common with modern fashion clothing, and it relates to the discipline of the individual, the fixation of identity and social differentiation.

Attention has been drawn to the changes in the appearance of the Serbian army during the 19th and at the beginning of the 20th century, which fits into the main trends of European military fashion. The uniform, as modern clothing, encouraged a new way of production, and the officer's suit was an incentive for the development of consumer culture in Serbia. It was also an important constituent in fixating social identities.

Men's civilian suit was often described as 'uniform', while the colourful vividness and decorativeness of the uniform were the characteristics that brought it closer to the way a woman's body was dressed. Due to its splendour, the parade uniform, like a woman's dress, attracted attention, but other types of military clothing were also in service of constant supervision over the uniformed body in public. Military uniform shared strict rules of wearing with men's clothing, depending on the occasion, which was another way of disciplining an individual.

Comparing military uniforms and civilian clothing, noticing their similarities and differences from the point of view of their meanings and functions in society, provides an opportunity to better understand the role that clothing in Serbia in the 19th century had in the construction of collective identity.
ДЕЈАН ВУКЕЛИЋ
Апстракт:
Трагичан крај краљице Драге Обреновић рефлектовао се на даљи статус и рецепцију заоставштине помоћу које је демонстриран њен владарски легитимитет и промовисан имиџ прве краљице Српкиње на престолу после кнегиње Милице. Аукцијски трансфер највреднијег дела њеног покретног иметка, сачињеног од луксузних одевних предмета, комада накита и дамских одликовања, био је у том смислу један од посве неизненађујућих, ако не и предвидивих, епилога Мајског преврата. Физичко одсуство поменутих драгоцености, односно чињеница да су се, након лицитација у лондонском „Кристију”, 8. децембра 1904, нашли у приватним збиркама нових власника, условили су њихово заборављање, али не и немогућност сагледавања уметничких, занатских и културно-историјских својстава битних за средину из које су измештени. По(р)уке о њима, а тиме и о првобитној власници, остале су читљиве захваљујући вербалновизуелним подсетницима, али и естетском доживљају, који су (не увек) уверљивим сценографско-костимографским решењима посредовали позоришни комади и телевизијске екранизације. Дотичне стваралачке интервенције се у раду третирају као алтернативни простор памћења у склопу којег је за отуђено наслеђе краљице Драге нађена она врста интересовања која је деценијама недостајала на нивоу званичног, a тимe и селективног, памћења.
Кључне речи:
заоставштина Драге Обреновић, костимографија, култура памћења, реконструкција, ТВ / филмска екранизација
Summary:
The tragic end of Queen Draga Obrenović reflected badly on the status and reputation of her belongings through which she sought to demonstrate her ruling legitimacy and promote the image of the first queen of Serbian origin since medieval times. In this sense, the fact that the auction of the most valuable part of her movable property, consisting of luxurious clothing items, pieces of jewellery and women's decorations, was held abroad, came as no surprise. The physical absence of the said valuables, i.e. the fact that following the auction at Christie's of London on 8th December 1904, these items became integral parts of private foreign collections, has not hampered the possibility of identifying the items' artistic, cultural and historical properties relevant to the environment from which they were extracted. The messages that these items treasure about the deceased Queen have remained readable thanks to the surviving verbal and visual reminders, but also to the aesthetic experience conveyed on stage, as well as through TV and film adaptations.

The awareness of lost heritage can always be raised by means of a creative act which, unlike historiography, is not easily subjected to alteration and censorship 'from above'. This was exactly our starting point from which we have addressed the question of alienation of Queen Draga's fashion artefacts and their resurgence in social imagination – on stage and TV / film screen. The stagings (Miloš Crnjanski's play Konak) and adaptations (TV series The End of the Obrenović Dynasty), including a rather arbitrary and highly romanticised Hollywood portrayals of the ill-fated Serbian queen (e.g. Pola Negri in A Woman Commands, 1932), have been discussed in this paper as an alternative or parallel memory, capable of creating a long-lasting effect on viewers, thus provoking further heritage and memory processes.
ОЛИВЕРА БАТАЈИЋ СРЕТЕНОВИЋ
КАКО ЗВУЧИ СЛОВО: О ЖИВОТУ И РАДУ ИВАНА БОЛДИЖАРА
THE SOUND OF THE LETTER: ABOUT THE LIFE AND WORK OF IVAN BOLDIŽAR
Апстракт:
Типографија је област која је у данашњим истраживањима помало занемарена, што је случај и са типографима и дизајнерима писама. Рад Ивана Болдижара чини део српске типографске историје која утиче на данашње типографе и дизајнере писма. Ово истраживање његовог дела обухватило је у основним цртама развој рада у области дизајна писма, од почетака његовог стваралаштва до краја живота, са посебним акцентом на реконструкцију ћириличних писама, а потом и њиховом даљем развоју и осавремењавању. Пратећи Болдижаров опус можемо добити јасну слику о стању типографије у нашој земљи, али и о важним утицајима познатих типографа и типографских манифестација тог времена. На тада актуелној сцени Болдижар је био познат као промотер ћирилице, за шта је у нашој земљи добио и бројна признања, а на иностраним конференцијама је признат као стручњак. Како је ауторски опус Ивана Болдижара постајао богатији, тако се и поље његовог деловања ширило и, захваљујући томе, имамо много примера употребе типографије и калиграфије у области визуелних комуникација, попут плаката, корица књига, знакова и слично. Рад Ивана Болдижара треба да буде запамћен пре свега због мисије заштите културног наслеђа, што у домену писма подразумева и очување националног писма. Овај рад представља покушај да се део богатог опуса овог аутора забележи и сачува од заборава.
Кључне речи:
Иван Болдижар, историја, калиграфија, писмо, типографија
Summary:
Typography makes the basis for every work in the field of graphic communications. How the message will be conveyed depends on the quality of the typographic letter, as well as on the author's knowledge of making a good typographic composition. As we live in the country whose national heritage is based on the specifics of the Cyrillic alphabet, which is not so widespread in the world, it is very important that we nurture and develop the field of typography. First of all, I think that we should invest in the education of the new generations of future designers of typographic letters, and then, in the generations of those who are trained to properly and functionally determine the text's typographic composition, and harmoniously combine the text and the image. Serbian history of typography is not so long, but it has certainly given rise to several world famous names in this field. Among those names is the name of Ivan Boldižar, who promoted the Cyrillic alphabet and dedicated his entire life to the development and design of it, dealing with both reconstruction of the existing and design of the original typefaces. These typefaces have later found wide application. Unfortunately, there is very little literature dealing with the topic of Serbian or Yugoslav typography. Therefore, this research is mostly based on the conversations held with the surviving protagonists of those times, and on reviewing documentary footage found in the archive of the artist's family. This text is an attempt to contribute to the creation of literature on an important, but insufficiently researched filed – Serbian typography.
АНИЦА ТУЦАКОВ
Апстракт:
Разумевање дуговечног присуства Вилерових гоблена у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији подразумева њихово сагледавање као друштвеног, али и предметног феномена. Рад се заснива на презентацији и тумачењу друштвених и културолошких процеса који су довели до велике популарности ових гоблена у наведеној држави, као псеудоисторијских украсних објеката, који су у једном тренутку били значајни са становишта демократског нивелисања националних култура на простору СФРЈ, али који су свакако занимљиви и из угла континуиране праксе преузимања процеђених културних матрица Mittel Europe. У тексту се разматрају аспекти трговине колективно произвођених слика на основу индустријски изведених шаблона, историјат фабрике Јакоба Вилера, те фактографско-контекстуални историјски подаци који се односе и на наше подручје. Гоблен се сагледава и као начин успостављања веза са потрошачким друштвом, до његових захтевнијих аспеката који се крећу правцем експлоатације двоструке поетике слике постављене између изворне операције стварања оригиналног уметничког дела и његове касније експлоатације и реинтерпретације у форми индустријских шаблона за гоблен, односно транспоновања изворних уметничких пракси у друштвено трговање сличностима. Рад доноси и идентификацију избора оригиналних слика и тема имитације раскошних пасторалних сцена и удаљених призора, што такође чини важан материјал за разумевање недовршених друштвених и културних процеса у СФРЈ.
Кључне речи:
гоблен, експлоатација уметничког дела, родни и класни идентитет, индустријски произведене слике, друштвено преговарање, вредност свакодневне активности
Summary:
To understand longevity of Wiehler's Gobelins in the Socialist Federal Republic of Yugoslavia one needs to treat them as specific social artefacts. This text is based on the presentation and interpretation of social and cultural processes that influenced great popularity of Wiehler's Gobelins in this country, seen as pseudo historical decorative objects that for a period of time represented a significant instrument for democratic levelling of different national cultures. At the same time, these needlecraft products are also valuable for understanding the continuing practice of Mittel Europe's uncritical cultural models' import. Gobelins, as construction instruments of gender and class identity, are discussed as industrially manufactured patterns and products that enabled members of our society to make their first steps towards consumerist society. The history of Jakob Wiehler's factory is also presented in this paper, as well as further interpretation of twofold poetic exploitation of the original works of art and their reinterpretation in the form of industrially manufactured Gobelins' patterns – the problem of transposing the original works of art into the socially available goods. This paper further identifies the main motives for such a process and considers the issue of imitating the luxurious objects with massive frames and dominating pastoral scenes.
ГОРДАНА КРСТИЋ ФАЈ (GORDANA KRSTIĆ-FAYE)
Апстракт:
У раду сe анализирају две серије фотографија (1873) и сликани портрети Милана Обреновића (1874) из париског атељеа Феликса Надара (Gaspard-Félix Tournachon Nadar), као и писмо које му је кнез написао 8. марта 1874. године, поводом завршетка и преузимања сликаних портрета. Фотографије деветнаестогодишњег српског кнеза приказују у униформи и грађанском оделу, у полупрофилу или анфас. Две серије фотографија и писмо чувају се у заоставштини атељеа Надар (Аtelier Nadar) у Паризу (BnF, MAP), а неколико фотографија у медаљонима и у појединим музејима у Србији. Репрезентативни портрети сликани уљем на платну су међу најранијим сликаним представама Милана Обреновића из времена његове самосталне владавине и власништво су музејâ у Србији и Црној Гори. Закључује се да су фотографије снимљене током прве кнежеве званичне посете Паризу, убрзо по отпочињању самосталне владавине, и да су портрети сликани по узору на једну од њих, до марта 1874. године. Може се претпоставити да су дело Адријена Турнашона (Adrien Alban Tournachon), млађег брата Феликса Надара.
Кључне речи:
Милан Обреновић, Феликс Надар, Адријен Турнашон, портрет, фотографија
Summary:
Serbian prince and future king Milan Obrenović (1854-1901) took over the throne in 1872. The following year, he officially visited Paris (8th September – 22nd October, 1873) and, during this stay, he was photographed in famous Nadar Studio. These photographs were later produced for the Nadar Studio albums, and are currently preserved in Paris (National Library of France (BnF); MAP). Milan Obrenović is presented in half profile or frontally, in his military general's uniform, or in elegant clothes. Photographs are rectangular or medallionshaped. Their formats are of card of visite or carte for album. Four of these photographs are also kept in four museums in Serbia. Two of them are dated: Paris 1873. Nadar Studio also produced representative portraits of prince Milan, painted in oil on canvas and modelled on one of the above-mentioned photographs from 1873. The portraits were completed by the 8th of March 1874, when prince Milan wrote a letter to Felix Nadar regarding their handover. He asked Nadar to offer two of these portraits: one to the prince's mother, and the other one to Marquis du Lau d'Allemans. The letter is kept at the Manuscript Collection of the National Library of France (BnF), in Paris. Today, two of these portraits are owned by two museums in Serbia: the National Museum in Belgrade and the Military Museum in Belgrade, while the third one is owned by the National Museum of Montenegro, in Cetinje. The painted portraits present a three-quarter figure of the standing prince, wearing his military general's uniform, with his face in half profile. The inscription: Ateliers Nadar Paris 1874 is written at the bottom right corner. It can be assumed that the author of the painted portraits is Adrien Alban Tournachon, Felix Nadar's younger brother. In that case, these portraits represent rarely preserved artworks of the artist, whose oeuvre is yet to be discovered and valorised.
КСЕНИЈА МАРКОВИЋ БОЖОВИЋ
Апстракт:
Контракултура шездесетих година започела је као побуна против конзумеристичке и капиталистичке идеологије; као деструкција познатих вредности, која је за циљ имала конструисање нових. Потреба за слободом, у најширем смислу значења те речи, испољила се у напуштању традиционалних и креирању поп норматива и форми, које су општим прихватањем постале културне детерминантe. Међутим, таквом „победом” поп је изгубио префикс контра, због чега се поставља питање преживљавања његове суштине, те намеће став да су антиматеријалистичке идеје бунта побиле себе саме онда када су Битлси (The Beatles) и мини-сукња постали глобални феномени. Рад истражује парадигму попа као субверзивног деловања које је ушло у главне (mainstream) токове, анализирајући модну сцену шездесетих и седамдесетих година прошлог века као артефакта и значајног сегмента контракултурног стваралаштва младих. Полазећи од теза да производи поред тржишне имају и симболичку функцију и да тржишно редефинисање контракултуре није исто што и креативни процес стварања њених добара, аутор доказује идеолошку аутентичност тада насталог младалачког тржишта и закључује о деловању модне форме као „контрадела”.
Кључне речи:
контракултура, популарна култура, мода, млади, шездесете, седамдесете
Summary:
The subculture of the 1960s began as a rebellion against consumerist and capitalist ideology; as the destruction of well-known values, aimed at constructing the new ones. The need for freedom, in the broadest sense of the word, was manifested in the abandonment of traditional and the creation of pop norms which became a cultural determinant by their general acceptance. Thus, subversion overcame a previously dominant cultural model while its production exceeded expectations, creating a (youthful) market of its own products intended to express pop habitus. However, due to its victory, pop has lost its subversive prefix, which questions the surviving of its essence and poses the thesis that antimaterialist ideas of rebellion neglected themselves once the Beatles and miniskirts became a global phenomenon. This paper analyses the paradigm of pop as a subversive action that has become mainstream and analyses the fashion scene of the 1960s and 1970s as an artefact and a significant segment of youth counter-cultural creativity in these years. Starting from the thesis that, in addition to their market function, products have a symbolic function, and that the market redefinition of subculture is not the same as the creative process of making its goods, the author proves the ideological authenticity of the youth market created in the 1960s and draws conclusions about the fashion form as a “counter-act”.
ТАЊА ДЕВЕТАК
ART INFLUENCE ON SLOVENIAN FASHION
УТИЦАЈ УМЕТНОСТИ НА СЛОВЕНАЧКУ МОДУ
Abstract:
Art in Slovenia is associated with fashion through four different synergies: art as a source of inspiration for the development of fashion collections, artists being actively involved in the development of fashion collections, fashion designers acting simultaneously as costume designers, and fashion as an art object. The research paper examines the examples of inclusion of painters in the Slovenian fashion industry (in the 1970s, Janez Bernik, Andrej Jemec and Jože HorvatJaki for the textile and clothing factories Prebold and Gorenjska oblačila, and in 1987, Klaudij Tutta for Ideal in Nova Gorica). After the dominance of the clothing industry in the establishment of the Slovenian fashion identity in the early 1980s, an alternative subcultural artistic expression emerged from the understanding of fashion and fashionable. In the early 1980s, fashion emerged as an art object and the authors, like Ema Kugler, Alan Hranitelj, the Linije Sile group (Mojca Pungerčar, Lidija Bernik and other) and Ksenija Baraga, started experimenting. They created clothing forms that transcended the boundaries between fashion and art, fashion and dress, dress and body representation. Their work cannot be directly related to fashion if we define fashion as a generally accepted style of clothing at a particular time. However, if we define fashion as a cultural phenomenon of the embodiment of identity, then the influence of these authors is undoubtedly recognisable. In the early 1990s, their influence transformed into the design expression of fashion designers who formed their own fashion brands and influenced the establishment of a Slovenian fashion identity.
Key words:
Slovenian fashion, art object, costume design, fashion exhibition, art
Резиме:
У Словенији је веза између моде и уметности остварена кроз четири различите синергије: уметност као извор инспирације за колекције модних дизајнера, уметнике који активно учествују у развоју модних колекција, одећу и/или моду као уметнички предмет, и модне дизајнере који истовремено раде и као костимографи.

Током друге половине XX века, словеначка одевна индустрија је из малих предузећа прерасла у важан фактор у привреди земље. Паралелно са развојем својих производних капацитета, фирме су развијале и модни дизајн који је имао значајан утицај на словеначку моду. Поред моћног модног дизајна, словеначка одевна индустрија је била свесна важности укључивања разноликих креативних активности у сам процес стварања колекција. Тако је почетком 1970-их, фирма Преболд позвала три словеначка сликара – Андреја Јемеца, Јанеза Берника и Јожета Хорвата – да дизајнирају узорке текстила. Рикард Гумзеј је касније од овог материјала дизајнирао одећу за фирму Горењска облачила. Неколико година касније, 1987. године, сликар Клавдиј Тута је сарађивао са фирмом Идеал из Нове Горице и њиховом дизајнерком Видом Слокар на развоју јединствене колекције. Промене у друштвеном контексту крајем 1980-их, на које одевна индустрија није реаговала, довеле су до појаве стваралаца који су испитивали уметнички израз у медијуму одеће. Алан Хранитељ, Ема Куглер, група аутора Линије силе, Мојца Пунгерчар, Лидија Берник, Ксенија Барага и други стварали су одевне форме које су превазилазиле строга функционална и производна ограничења у односу одеће, моде и тела. Одевне форме су тако ушле у поље костимографије, перформанса и уметничких предмета. Рад ових аутора с краја 1980-их и почетка 1990-их огледао се у раду независних модних дизајнера, који су се појавили као паралелни актери у словеначком модном простору.
Драгиња Маскарели, Бојана Поповић