Милица Вучковић: Када кажеш уметност, на шта тачно мислиш

11 – 18. септембар 2021. године
Свечано отварање изложбе: субота, 11. септембар 2021. у 19 часова

Ментор: ред. проф. Даниела Фулгоси
Факултет примењених уметности у Београду

Изложба Милице Вучковић интегрални је део њене докторске дисертације „Перцепција уметничког дела код класно различитог посматрача: интерактивна изложба слика и просторних инсталација“. Претпостављате већ да сте класно различити посматрач Ви, како би рекао Дишан „ посматрач доводи дело у контакт са спољним светом, дешифрујући, и интерпретирајући његове друге вредности.“ Дакле, генеза ове изложбе има своје крајње исходиште у утисцима које су посетиоци стекли и које су потом имали прилику да артикулишу кроз упитник који су попуњавали након обиласка.

……Поставка се састоји из три јединице које су засноване на једној теми – композицији са четири акта око постављене трпезе. Уметница није случајно изабрала акт и трпезу, то су ванвременски мотиви уметности који су упорно истрајавали. Акт као ултимативна ода уметности човеку, његовој несавршеној природи, симболу чулности и трпеза као дарови природе, богова, слава живота, обиље, свечани чин предавања дарова природе том истом човеку…много је асоцијација… Доручак на трави, Вечера у Емаусу само су неки од многих. Актови су у мирном ставу, нема наговештаја покрета, јасно се види да позирају и то искуство студије композиције, студије ставова, односа модела и уметника овде је недвосмислено наглашено као симбол старих традиција сликарства. Важно је обратити пажњу на то да су сви ликови окренути ка посматрачу чиме је ауторка још једном подвукла шта је фокус изложбе – публика. Лица су скривена јер емоцију у овом случају мора да учита публика. Осим тога можемо и то прекривање лица и шака (познатих средстава атрибуционог метода) основном бојом протумачити као јасно опирање процесима морелијевског додељивања дела уметнику тог нагонског порива посматрача да тумачи дело у односу на своја сазнања о уметнику, уметник брише трагове за собом остављајући публици празан простор. Такође, лица и шаке су прекривени црвеном бојом остављајући утисак дводимензионалности у контрасту са готово ахроматски моделованим остатком композиције. Црвени кругови могу да нас асоцирају и на Кандинског. Једна тема приказана је овде на три начина. Први приказ је репринт фотографије композиције на платну монументалних димензија. Ова painterly photo има своју референцу у минуциозности северне ренесансе са незаобилазним chairoscuro решењем светла које предстаља још једну референцу на каноне историје уметности. Подесећа нас и на фотографије Ервина Олафа. Такође, постављајући принт фотографије на платно, дакле технички репродуковано дело, предствљајући га као најчистије уље на платну са стотинама лазурних премаза тако драгих хиперреалистичком језику северне ренесансе уметница недвосмислено подмеће на место аутентичног уметничког дела техничку репродукцију симболички се осврћући на Бењаминов есеј и опомиње нас на трајну актуелност култа ауре уметничког дела код публике. Чињеница да је уметница ово дело поставила у багато украшен златни рам са црвеним граничником (који симболише музејску праксу излагања дела високе уметности) може се схватити као парафраза, не без ироније, свима нам познатих музејских канона. Сам податак да је дело у форми високог реализма оно које је на овој изложби добило улогу величанственог музејског експоната игра се са претпствакама да у најширој уметничкој публици идеално опонашање природе тј. реалности остаје као једини критеријум….

……..Ауторка покушава да скицира на који начин и са каквим емоцијама се међу данашњом публиком перципирају одређени медији, стилови па чак и сама презентација дела у простору. Оно што је још важније је други део тог друштвеног процеса, који се поставља као велико питање, а то је на који начин се та повратна информација публике после преноси на уметнике и колико учествује у њиховим будућим изборима?

Из текста у каталогу Исидоре Вучић, дипл. ист. уметности

2012. године дипломирала је на одсеку за Примењено сликарство у класи професора Мирослава Лазовића, на Факултету примењених уметности у Београду, на којем је завршила и мастер студије. Докторски уметнички пројекат је одбранила на истом факултету, изложбом која је представљена у Музеју примењене уметности.
Преко уметничког програма Darmasiswa, похађала је једногодишње усавршавање на Балију (Индонезија), где је учествовала у разним сликарским, цртачким и вајарским колонијама. По завршетку факултета, имала је девет самосталних изложби и била је учесница неколицине колективних изложби.

2014. године издала је збирку кратких прича под називом „Рој“ (Апосторф) коју је уједно и илустровала. Од исте године је и члан УЛУПУДС-а, са статусом самосталног уметника.

2017. Добила је прву награду на „Бибер“ регионалном конкурсу за кратку причу, за причу под називом „Једу људи и без ногу“.

2019. Издала је свој први роман „Болдвин“ за издавачку кућу „Лом“ у Београду, са којим је ушла у два најужа избора, за Виталову награду и награду Биљана Јовановић.

2021. Издала је други роман, „Смртни исход атлетских повреда“ (BOOKA).

Самосталне изложбе:

2012. Прва самостална изложба, Културни центар Чукарица, Београд

2013. Dreamland, Културни центар Чукарица, Београд

2014. Упознавање, Културни центар Нови Сад, Нови Сад

2014. Гвоздена кап, Културни центар Чукарица, Београд

2014. Рој, промоција књиге и изложба слика, Галерија Штаб, Београд

2015. V, Установа културе Пароброд, Београд

2017. 1/3, Оставинска галерија, Београд

2019. Друго ја, СКД Просвјета, Загреб

2019. Овде немаш шта да видиш / Nothing to see here, КЦ Барака, Београд

Колективне изложбе:

2012. Дипломска изложба студената ФПУ-а, Музеј примењених уметности, Београд

2012. Хајде обрадуј дан, Mikser House, Београд

2013. Од идеје до реализације, СКЦ, Београд

2014. Изложба мастер радова, Дом омладине, Београд

Сценографија:

2014. „Отело“, режија Паоло Бајоко, Народно позориште, Београд – асистент сценографије

2015. „Моје дете“, режија Ана Ђорђевић, Београдско драмско позориште, Београд – сценограф

2016. „Норма“, режија Ђанкарло Дел Монако – асистент сценографије

2017. „Последњи рок“, режија Валериј Кирилов – сценограф

Контакт:

e-mail: milicavuckovic1@gmail.com / телефон: +381643229243