Пренесено сећање

Аутор изложбе: Јелена Пераћ, кустос у Одсеку за фотографију и примењену графику МПУ

Изложба Породични фото-албуми из колекција Музеја примењене уметности конципирана је као једна у низу тематских изложби на којима се представљају музејске збирке. Изложба се састоји од предмета из друге половине 19. и прве половине 20. века који се чувају у колекцијама фото-албума МПУ. Појава фото-албума, као и саме фотографије, уско је везана за успон грађанске класе, и у великој мери условљена променама у структури породице и грађанског ентеријера 19. века.

О појави албума за фотографије у Србији нема поузданих података. Готово са сигурношћу се једино може рећи да нису израђивани у домаћим књиговезачким радионицама, већ су увожени из иностранства, највише из Немачке и Аустро-угарске. О томе сведоче и албуми из колекције МПУ, који припадају познатим типовима масовно произвођеним током друге половине 19. века у овим срединама.

Колекција албума за фотографије МПУ садржи 37 предмета, насталих у периоду од 1860. до 1940. године. Међу њима је значајан број оних чије је порекло познато и који су сачувани као целине, у потпуности или највећим делом са оригиналним избором и распоредом фотографија, попут албума који су припадали познатим историјским личностима – Светозару Милетићу, Анастасу Јовановићу, Марку Ристићу, или више или мање познатим грађанским породицама – Предић, Јаковљевић, Петровић, Антула, Зорић, Смедеревац и Владарски.

Албум за фотографије 19. века, сачињен првенствено од породичних портрета, био је обликован као визуелна генеалогија породице. Опремљен као монументални кодекс, са раскошним повезом и декорисаним страницама, фото-албум је представљао репрезентативну породичну меморабилију, која је била део приватне колекције, вредан експонат кућног музеја. Структура албума за фотографије 19. века, формираног првенствено од портрета чланова уже породице – оца, мајке и деце, затим портрета рођака и пријатеља, била је од почетка усмерена на грађење идентитета модерне породице, као основног језгра грађанског друштва. Ова целина постала је један од најистрајнијих облика чувања породичног сећања, која повезује различите генерације заједничким памћењем, формирајући заједнички, породични идентитет.

Албуми за фотографије 20. века умногоме се разликују од оних из претходног столећа. У складу с новим вредностима које је донела ера модерности, њихова структура је утемељена на принципима пролазности и промењивости, а не стабилности и трајности као у 19. веку. Породичне албуме 20. века не чине статични портрети чланова породице, рођака и пријатеља, већ највећим делом снимци који бележе тренутке из свакодневног живота, динамику дешавања. Они нису фокусирани на унутрашњост породичног дома, већ на спољашњи свет, двориште, улицу, реку, бањски или морски предео, у коме се одвијају акције и подухвати попут клизања, планинарења, шетњи, излета, купања на плажи.

Албум за фотографије је конструкција 19. века, настала као директна последица проналаска, а затим популаризације и омасовљења фотографије, изума који је, у уметности као и у другим сферама, обележио модерно доба. Популаризацији новог медија у највећој мери је допринео изум новог типа фотографије формата визиткарте, чији је творац био Андре Адолф Диздери (Андрé Адолпхе Дисдéри). Масовност и популарност фотографија визиткарти је условила и потребу њиховог сакупљања и чувања на једном месту. Како је појава новог типа фотографија била праћена модом сакупљања портрета познатих личности, најчешће припадника европских владарских породица, целине неких од најранијих фото-албума биле су формиране на овај начин.

Најстарији познати албум израђен је у Паризу. Имао је облик књиге, али су се странице с фотографијама расклапале, а не листале како је уобичајено. Први тип албума који се индустријски производио шездесетих година 19. века имао је 12 листова и повез од коже који је затваран једноставном металном копчом. После 1860. индустрија албума доживљава процват, па је током наредне две деценије било регистровано више патената албума за фотографије.

О појави албума за фотографије у Србији нема поузданих података. Готово са сигурношћу се једино може рећи да нису израђивани у домаћим књиговезачким радионицама, већ су увожени из иностранства, највише из Немачке и Аустро-угарске. О томе сведоче и албуми из колекције Музеја примењене уметности, који припадају познатим типовима масовно произвођеним током друге половине 19. века у овим срединама.

Колекција албума за фотографије МПУ садржи 37 предмета, насталих у периоду од 1860. до 1940. године. Међу њима је значајан број оних чије је порекло познато и који су сачувани као целине, у потпуности или највећим делом са оригиналним избором и распоредом фотографија, попут албума који су припадали познатим историјским личностима – Светозару Милетићу, Анастасу Јовановићу, Марку Ристићу, или више или мање познатим грађанским породицама – Предић, Јаковљевић, Петровић, Антула, Зорић, Смедеревац и Владарски.

Албум за фотографије 19. века, сачињен првенствено од породичних портрета, био је обликован као визуелна генеалогија породице. Опремљен као монументални кодекс, са раскошним повезом и декорисаним страницама, фото-албум је представљао репрезентативну породичну меморабилију, која је била део приватне колекције, вредан експонат кућног музеја. Средиште ове неформалне институције коју су чинили разнородни предмети (намештај, украсни предмети од стакла, порцелана и сребра, слике, клавир) био је салон, централна, заједничка просторија грађанске куће, намењена породичним окупљањима и примањима гостију. Ова просторија била је део искључиво грађанског ентеријера и представљала је јасну сталешку ознаку, обележје припадности грађанској класи, а томе је био прилагођен и њен садржај. Кућне музеје чинили су брижљиво бирани експонати, сакупљени с идејом да представу о власнику и његовој породици учине што репрезентативнијом. У тој функцији нашао се и породични албум за фотографије, који је од шездесетих година 19. века добио посебно место међу њима.

 

Као визуелна генеалогија породице, која је требало да је представи у што бољем светлу, породични албум је формиран на истим принципима као и колекција чији је део био. Појединачне фотографије пажљиво су биране и слагане унутар целине према одређеном реду, градећи визуелни наратив, роман у сликама, с циљем да обликују идеалну слику патријархалне породице намењену јавности. Породични албум је био визуелни посредник који је на симболичном плану артикулисао како односе унутар породице, тако и класне односе у грађанском друштву 19. века.

Структура албума за фотографије 19. века, формираног првенствено од портрета чланова уже породице – оца, мајке и деце, затим портрета рођака и пријатеља, била је од почетка усмерена на грађење идентитета модерне породице, као основног језгра грађанског друштва. Ова целина постала је један од најистрајнијих облика чувања породичног сећања, која повезује различите генерације заједничким памћењем, формирајући заједнички, породични идентитет.

Албуми за фотографије 20. века умногоме се разликују од оних из претходног столећа. У складу с новим вредностима које је донела ера модерности, њихова структура је утемељена на принципима пролазности и промењивости, а не стабилности и трајности као у 19. веку. Породичне албуме 20. века не чине статични портрети чланова породице, рођака и пријатеља, већ највећим делом снимци који бележе тренутке из свакодневног живота, динамику дешавања. Они нису фокусирани на унутрашњост породичног дома, већ на спољашњи свет, двориште, улицу, реку, бањски или морски предео, у коме се одвијају акције и подухвати попут клизања, планинарења, шетњи, излета, купања на плажи.

Фото-албуми 20. века изгледом и структуром подсећају на фотографске дневнике или визуелне споменаре. Они нису били усмерени на конструисање породичног, већ идентитета појединца, тачније на дефинисање индивидуалних идентитета унутар породичне заједнице. Принципи субјективности и индивидуалности су основни како у начину снимања, тако и у организовању сакупљеног визуелног материјала у форми породичних албума.

Изложбу прати публикација – каталог, с краћом студијом, илустрацијама и каталошким делом.